Protiv Dobrivoja Budimirovića Bidže podneto preko 30 krivičnih prijava zbog čega je od 2000. godine na suđenju bio preko 800 puta

Dobrivoju Budimiroviću Bidži iz Svilajnca, kako sam kaže, uvek su nedostajala još dva sata da bi mu radni dan bio još uspešniji. Svakog dana je radio od 18 do 20 sati. Bio je predsednik opštine, direktor škole, republički i savezni poslanik i predsednik nekoliko odbora. Bidža je 22 godine bio direktor Poljoprivredne škole, predsednik opštine bio je četiri mandata, poslanik tri, a savezni poslanik dva mandata. Bio je i predsednik raznih upravnih odbora u Skupštini, a najduže, osam godina, bio je predsednik Odbora za prosvetu.

– Zadovoljan sam onim što sam postigao u svom životu. Samo jednu grešku ne bih ponovio. Nikada ne bih prihvatio toliko „prijatelja”, jer se poslovica „Bože, čuvaj me prijatelja, jer neprijatelje već znam”, pokazala tačnom. „Prijateljima” koji su me prvi put napustili i vratili mi se, oprostio sam. Napustili su me i drugi put i sada grčevito pokušavaju da mi se približe. Ovog puta im to neću dozvoliti. U svakom slučaju, ima Boga, kako ja imam običaj da kažem. Uvek dođe vreme za polaganje računa – kaže Bidža.

Zanimljivo je da je protiv našeg sagovornika podneto preko 30 krivičnih prijava, pa je od 2.000. godine imao preko 800 suđenja. Bilo je to vreme kada je samo gledao u tefter da ne bi propustio koje suđenje. Bidža je dobio sve sporove osim za famozni vojni pištolj i spor protiv [utanovca, za koga je rekao da je bio telohranitelj u JUL-u.

– Srećan sam čovek. Živeo sam izuzetno časno i pošteno. Ostvario mi se i san da imam njive i vinograd, pravim vino za svoje potrebe, sadim pšenicu i kukuruz, jer se nikad ne zna kada nešto može da zatreba. Nije mi smetalo ni kada sam bio predsednik opštine da sednem na traktor i odem u svoju njivu. Samo se budale stide rada. Onaj ko nosi kravatu i „armani” odelo, ispod koga je jedna velika tuga i sirovina, nije dobar ni narodu, ni državi. Odelo ne čini čoveka. Ono ga kvari – kaže Bidža.

Sve to stekao je mukotrpnim radom, jer je rođen u veoma siromašnoj porodici u Lukovici. Iako je domaćinstvo bilo seosko, nije raspolagalo ni njivama.
– Majka Draginja bila je domaćica, a otac Sava stolar. Imao sam brata LJubomira, sestru Živadinku, a najstariju sestru Stojanu nisam ni zapamtio, jer je umrla pre nego što sam se rodio. Od pete godine sam radio da bih zaradio. Čuvao sam 30 ovaca deda Danila zajedno sa moje dve koze da bih mogao da jedem kod njega. Radio sam i u očevoj radionici. Šmirglao sam daske. Kada bi neko pravio kuću, nosio sam kalupe sa ciglama – seća se Bidža.

On je od desete godine radio sa zidarima. Mešao je malter i nosio ga u kofama. Dve godine kasnije počeo je da izrađuje karatavane od livadskog sena i blata. Kaže da njegov karatavan nikada nije pucao, jer je zemlja uvek bila užigana, odnosno tri puta prerađena. Pošto je u dvanaestoj godini naučio da vozi traktor, počeo je da ore za novac. Kao đak poljoprivredne škole bio je prvi u Srbiji koji je vozio kombajn. Svakog jutra je u četiri sata u jednu pekaru odnosio drva da bi mi dali burek. Kada nije vozio kombajn, vezivao je džakove, kad nije bilo tog posla, krpio je džakove. Radio je i dok je studirao Poljoprivredni fakultet u Zemunu.

– Hotel „Navip” nalazio se blizu železničke stanice. Noću sam iz kamiona u vagone utovarivao drvene sanduke sa vinom ili iz kamiona prenosio sanduke sa praznim flašama. Nas šestorica dobijali smo 2 dinara po sanduku. Dinar nam je uzimao šef stanice što nam je dao posao, a dinar smo delili. Bila je to velika para. Studentski dom i menzu sam plaćao 40 dinara, a država je dodavala 80 dinara – priča Bidža.

I pored toga, on je fakultet završio za 3,5 godine sa prosečnom ocenom 9,98. Bilo je to vreme kada nije moglo da se plati da bi se položio ispit. U dvadeset prvoj godini postao je asistent na tom istom fakuletu. Posle godinu dana postao je upravnik imanja smederevskog „Godomina”, a onda se vratio u Svilajnac i postao prinudni upravnik zemljoradničke zadruge u selu Vojska. Zatim se zaposlio u firmi „Agroeksport”, u kojoj je radio 14 godina. Onda su ga postavili za prinudnog upravnika celog srednjoškolskog centra, a potom se zaposlio u Poljoprivrednoj školi u Svilajncu iz koje je otišao u penziju. Direktor ove škole bio je 22 godine, predsednik opštine bio je četiri mandata, poslanik tri, a savezni poslanik dva mandata.

– Jadan je čovek koji kada ustane ne zna šta će sa sobom. Ja sam godinu dana unapred znao koje ću nedelje šta da radim. Prvi put sam sa funkcije predsednika opštine smenjen posle 5. oktobra, a drugi put na izborima 2008. godine. Demokrate su pokušale da me smene na referendumu pre izbora 2008. godine, ali nisu uspele – ponosno će Bidža.

On je sada član Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Misli da tek sada može da pruži maksimum.
– Kada dođu mladi jurišnici, oni smatraju da je čovek sa 65 godina već mator. A ne znaju da je čovek od 55. do 70. najvitalniji za usmeravanje i vaspitavanje mladih. A ne da ih vaspitava neko ko je do juče nosio pocepane pantalone, pa se preobukao i zapalio tompus ili „havanu” od 50 evra. Tajna mog uspeha je baš u tome što sam čitav život bio odan radu i što sam smatrao da Srbija ne može drugačije. Ne znam da li sam bio strog, ali znam da sam bio pravi samoupravljač. Časni i pošteni ljudi vole disciplinu. Nju ne vole samo neradnici i mangupi – zaključuje Bidža.

ZORKA STUB KUĆE
– Srećan sam i što imam moju Zorku, ćerku Vesnu, koja sa zetom Acom, ima ćerku Milicu i sina Filipa, koji je sa devet godina najmlađi Budimirović, i ćerku Vladanku, koja sa zetom Srđanom ima ćerku Teodoru. Unuci su mi izuzetno dobri đaci i nije mi bitno šta će da budu kad porastu. Najvažnije je da budu časni ljudi koji žive od svog rada i svog znanja.
– Moja Zorka je bila stub kuće. Ona je rukovodila majstorima dok smo pravili kuću, vaspitavala decu, jer sam često bio van kuće zbog brojnih poslovnih obaveza. Pošto su deca, praktično, odrastala kraj nje, ali i zato što nisu hteli da zloupotrebljavaju moje ime, nikada nisu govorila da su moja, već Zorkina. Učitelj ih je jednom pitao da li imaju oca. One su mu rekle: „Naš otac je Bidža, ali su nam rekli da ne pričamo” – iskren je Bidža.

Tekst i foto: Zorica Gligorijević