Dr Slađan Milosavljević je doktorirao na temi energetskog i vojnog aspekta strategije bezbednosti Ruske Federacije u kontekstu savremenog međunarodnog poretka i odnosa prema Republici Srbiji. Pre četiri godine (2010.) magistrirao je na katedri za geopolitiku sa tezom “Uticaj ruskog vojnog prisustva na Krimu na odnose Ukrajine i Rusije”. Objavio je veći broj naučnih radova i članaka u renomiranim naučnim časopisima i zbornicima. U svojim naučnim radovima dr Slađan Milosavljević je još pre nekoliko godina anticipirao i predvideo veliki broj sadašnjih aktuelnih dešavanja ne samo na delu postsovjetskog prostora, odnosno u Ukrajini, već i na globalnom nivou. Sav njegov dosadašnji rad čini ga jednim od najkompetentnijih i najrelevantnijih sagovornika za analizu dešavanja u oblastima geopolitike, kao i energetske i vojne bezbednosti.
KAKAV JE VAŠ STAV O DALjOJ PROJEKCIJI UKRAJINSKE KRIZE, KAO I O NAČINIMA NjENOG REŠAVANjA, S OBZIROM DA STE PRE DOKTORATA, MAGISTRIRALI UPRAVO NA GEOPOLITIČKOJ DIMENZIJI RUSKO-UKRAJINSKIH ODNOSA?
Kao prvo, potpuno sam uveren da bilo kakvi razgovori sa Rusijom sa pozicija sile, jezikom ultimatuma, pritiska i sankcija unapred su osuđeni na neuspeh. Rusija je velika sila i neće se kockari sa svojim imidžom bez obzira na cenu. Naročito kada vladajući režim u Moskvi nacionalni interes stavlja na pijedestal i u potpunosti se rukovodi principima realpolitike.
Ukrajina, kao kulturno-civilizacijski i politički potpuno podeljena i razjedinjena država na proevropski severo-zapadni i proruski jugo-istočni deo, suštinski se nalazi u geopolitičkim klrštima Rusije i Amerike. Srž problema je, s jedne strane u pokušaju Zapada i SAD da Ukrajinu uvuku u evroatlanske integracione tokove, između ostalog i u NATO i s druge strane u nastojanjima Rusije da zadrži svoju sferu uticaja na ovom delu postsovjetskog prostora čiji je preduslov vojno-bezbednosna neutralnost Ukrajine. Bez toga nema rešenja krize i to je potpuno očigledno.
KAKVA JE POZICIJA RUSKE FEDERACIJE U UKRAJINSKOJ KRIZI I DA LI JE NA DELU REAFIRMACIJA POLITIKE „ZADRŽAVANjA“, ODNOSNO „OPKOLjAVALjA“ RUSIJE OD STRANE ANGLOSAKSONSKIH SILA?
Rusija je kao jedan od osnovnih oblika ugrožavanja njene bezbednosti i glavnu bezbednosnu pretnju svojim nacionalnim interesima, identifikovala u agresivnoj bezbednosnoj strategiji NATO izraženoj kroz proces širenja alijanse na istok. Radi potpunijeg sagledavanja problema, nije zgoreg dati kratko podsećanje na genezu problema. U posthladnoratovskoj eri položaj Rusije u bezbednosnom poretku Evrope u značajnoj meri je pogoršan procesom širenja NATO na istok, kojim su stvorene pretpostavke za jačanje „natocentričnog“ bezbednosnog sistema na evropskom kontinentu. Rusija ovaj proces doživljava kao veliki bezbednosni pritisak i izražava oštro neslaganje, smatrajući da se time narušava geostrateški balans i stabilnost u Evropi. Eventualni nastavak procesa širenja NATO na istok, (koji svoju objektivizaciju trenutno ima u nastojanjima pojedinih članica, prevashodno SAD, da se Ukrajina i Gruzija prime u članstvo), u perspektivi mogao bi imati veoma negativne posledice po globalnu bezbednost u kontekstu izazivanja trajnog nezadovoljstva Rusije i pojačavanja njenog osećaja nesigurnosti, što bi moglo uticati i na radikalizaciju ruskog pristupa globalnoj bezbednosti. Drugim rečima, Rusija može zauzeti revizionistički pristup, jer neće imati motiva za saradnju na unapređenju svetskog bezbednosnog sistema kojim je i sama nezadovoljna. Rusija je još jedan proces u Evropi identifikovala kao direktnu pretnju svojim bezbednosnim interesima, što je dodatno pojačalo njen osećaj ugroženosti i vlastite nebezbednosti. To su planovi u vezi sa razmeštanjem elemenata američke protivraketne odbrane (PRO) na prostoru Istočne Evrope. Prema ruskoj percepciji tim postupkom bio bi narušen strateški nuklearni balans na štetu Rusije i stvorene pretpostavke da SAD ostvare „nuklearni primat“. Ostaju otvorena pitanja da li će i u kom obliku i obimu, doći do uzvratne reakcije Rusije i u kojoj meri će to usloviti prekompoziciju bezbednosne arhitekture evroazijskog prostora? Hipotetički, takva situacija u bliskoj budućnosti može postati teg koji će globalni bezbednosni poredak ponovo povući ka mračnim dubinama hladnoratovske logike i ponovo gurnuti Evropu ka novim linijama razgraničenja i podela.
Da zaključimo, ako bi se morao sumirati srž problema u jednoj rečenici, onda je to svakako težnja NATO da se širi na istok, odnosno zabrinutost Rusije za svoju bezbednost. Stoga, kako je rečeno, samo modifikovanje i promena stava Zapada može rešiti krizu na istoku Ukrajine. Politika pritisaka i sankcija Rusiji zasigurno neće. Tim pre što je Moskava poželjan i nužan partner po nizu gorućih pitanja u savremenom međunarodnom poretku, počevši od borbe protiv terorizma i džihadista, preko sirijskog građanskog rata, pa do iranskog nuklearnog programa. S druge strane konzerviranje postojećeg stanja u istočnim delovima Ukrajine na duži vremenski period, guraju ovu zemlju u iznurujući građanski rat ili glibljenje u zamrznuti konflikt ili u slučaju krajnje radikalizacije političko-bezbednosne situacije i u raspad države i secesionizam istočnih regiona. Svi ovi scenariji su krajnje pogubni po Ukrajinu. I ne samo po Ukrajinu. Produbljivanje sukoba između Zapada i Rusije, intenziviranje pritisaka, sankcija i trgovinskog rata može imati kardinalne posledice ne samo po globalni političko-bezbednosni sistem, već i po krhku svetsku ekonomiju, gurajući je u dalju recesiju. Pored toga, ličnog sam mišljenja da raskol u stavovima među evroatlanskim saveznicima po ovim pitanjima u perspektivi može dovesti i do početka procesa slabljenja integrativnih veza same EU.
DA LI UKRAJINSKA KRIZA MOŽE DOVESTI SVET NA PRAG NOVOG „HLADNOG RATA“ I KAKVE POSLEDICE MOGU BITI PO GLOBALNU BEZBEDNOST?
Suština je da je Ukrajina može imati sudbinu kolateralne štete u geopolitičkim i geostrateškim nadmetanjima velikih sila, odnosno SAD i Rusije. Naime, potpuno je očigledno da Vašington preko Ukrajine pokušava da po svaku cenu oslabi pozicije Rusije. Slično je i sa NATO, kome konflikt u Ukrajini služi kao razlog opravdanja „istorijskog postojanja“. Pozicija Rusije je drugačija. Za nju su potpuno neprihvatljivi procesi dislokacije i približavanja NATO infrastrukture ruskim granicama, kao ni planovi o razmeštanju elemenata američke PRO na tlu Istočne Evrope. Upravo konflikt u Ukrajini doprineo je da poslednjih meseci matrica hladnog rata doživi potpunu reafirmaciju, uprkos pričama o nepovratnom procesu globalizacije i integracionih procesa. Iako ja u svojoj knjizi „RUSIJA I MIr“ parafraziram stav da „interesne sfere“, „igre sa nultim ishodom“ i slični hladnoratovski termini „predstavljaju relikte prošlosti na sadašnjem stupnju razvoja međunarodnog poretka“, svedoci smo situacije u kojoj realpolitika i njene pristalice doživljavaju pravu renesansu.
KAKVE SU PERSPEKTIVE OKONČANjA SUKOBA U UKRAJINI I DA LI MOŽEMO OČEKIVATI RELAKSACIJU ODNOSA RUSIJE I ZAPADA?
Apostrofirao bih jedan paradoksalan proces u vezi sa naporima na deeskalaciji ukrajinske krize Iako zapadni političari listom ističu da diplomatsko rešenje sukoba u Ukrajini nema alternativu, poslednjih dana leta bili smo svedoci vesti da se forsiraju priče o navodnom naoružavanju ukrajinske vojske i pokušajima da se konflikt reši vojno, na bojnom polju. Samo totalne neznalice mogu prejudicirati ovakav razvoj situacije. Naime, prvo treba „pojasniti“ „par“ pojmovnih i terminoloških nejasnoća. U Istočnoj Ukrajini besni pravi građanski rat, ne radi se ni o kakvoj „anti-terorističkoj akciji“. Drugo, pobunjeni delovi pro(ruskog) stanovništva na Istoku Ukrajine, nisu nikakvi „teroristi“ kako ih naziva zvanični Kijev i veliki deo zapadnih medija, već je reč o delu etničkih rusa i/ili ruskojezinog stanovništva, koje je strana u građanskom ratu, odnosno u oružanoj pobuni i koji nesporno imaju podršku Rusije. U protivnom bi imali situaciju da su poslednjih dana avgusta „tamo neki“ teroristi naneli stravičan poraz ukrajinskoj regularnoj armiji. Po mom skromnom mišljenju, nastavak konflikta u Ukrajini krajnje je lak za predviđanje, što proističe iz činjenice da vojno rešenje krize ne postoji. Zašto? Odgovor je jako jednostavan – poraz pobunjenih proruskih snaga nije opcija, jer je to zalog ugleda Rusije u svetu i njenog nacionalnog ponosa i spoljnopolitičkog „obraza“. Ma koliko Zapad (pojedine članice NATO) naoružale Ukrajinu i nerealno je ohrabrivale da vojno reši krizu, Ukrajina bi doživela katastrofu jer bi se u toj situaciji suočila sa akcijom Rusije. Međutim, to bi bila katastrofa i za Rusiju i za EU. Osim za SAD, gde jedan deo neokonzervativaca (ekstremno desno krilo Republikanske partije) potajno priželjkuje ovakav scenario. „Jednim udarcem ubili bi dve muve.“ Jednostavna kalkulacija, zar ne? Ostaje pitanje evropskim birokratama u Briselu, da li uopšte imaju pojma o matematici. Pritom, sasvim je nesporno da će Rusija u godinama koje dolaze sa svojim istomišljenicima nastaviti da osporava globalnu dominaciju SAD, profilišući pritom globalni međunarodni poredak ka istinskoj multipolarnosti.
Pritom, Ukrajina ne bi smela da smetne sa uma maksimu da „velike države ne vrše samoubistvo zbog malih država“, jer je više nego očigledno da vojno uplitanje NATO u ukrajinskoj krizi jednostavno nije realna opcija, kao ni članstvo Ukrajine u ovoj alijansi u bliskoj budućnosti. Još samo da Zapad ovu istinu prizna i izgovori „na glas“. Baš iz ovakvih postupaka evropske administracije,a na osnovu prezentovanih stavova, ne mogu da se otmem utisku da „nije reč o neznanju i nepoznavanju“, jer na Zapadu postoje vrsni poznavaoci Rusije i prilika u njoj. Pre će biti da je uticaj SAD i njenih eksponenata u evropskoj politici trenutno dominantan, o čemu svedoči i nedavna izjava američkog potpredsednika Dž. Bajdena da je Amerika s velikom mukom „naterala“ evropske saveznike na uvođenje sankcija Rusiji. Zato i jeste „na vuka (čitaj: ruskog medveda) povika, dok se pojedine lisice naslađuju“. U cilju ilustracije ovakvog stanovišta čitaocima bih ponudio samo mali citat iz moje knjige zanimljivog i višeznačnog naziva „RUSIJA I MIr“ (STRATEGIJA BEZBEDNOSTI RUSKE FEDERACIJE: GEOPOLITIČKI, ENERGETSKI I VOJNI ASPEKT), koja iako je nastajala u periodu 2010-13., u značajnoj meri je anticipirala i predvidela veliki broj pojava i procesa o kojima ovde govorimo.
Citat se odnosi na poziciju Rusije devedesetih godina prošlog veka, kada je bila slaba, spoljnopolitički impotentna i rastrzana unutrašnjim nedaćama – taman „po meri“ Zapada. Na strani 151. knjige stoji: „Sagledavanjem i analizom stavova Bžežinskog, Kisindžera, Mandelbauma i drugih zapadnih autora, može se zaključiti da Ukrajina na šahovskoj tabli „ujka Sema“, zauzima jedno od ključnih polja, koje bi moglo imati odlučujući uticaj na ishod geopolitičke „partije“. Međutim, „ruski medved“, sa druge strane table, nije onaj isti igrač koji je devedesetih ravnodušno dremao nad šahovskom tablom, opijen vodkom i dezorijentisan kao da je upravo istrčao iz Platonove pećine, iako je i tada imao jake nuklearne čeljusti. Danas je taj medved potpuno probuđen iz zimskog sna i apsolutno svestan pozicije svojih figura na tabli, svoje odgovornosti na postsovjetskom prostoru i činjenice da ni po koju cenu ne sme prepustiti „ukrajinsko polje“ protivniku. (…) U literaturi često se može pronaći analogija ruske države (i SSSR) sa medvedom (zbog njegove snage, veličine i činjenice da ta životinja, za pristalice klasičnih geopolitičkih teorija oličava kopnene predele, tzv „sile kopna – telurokratske snage“). Međutim, devedesetih godina XX veka to poređenje je poprimilo negativnu konotaciju zbog slabljenja i atrofiranja Rusije u svim segmentima. U toku istraživanja navedene problematike i sagledavanja velikog broja stavova koji se odnose na navedeni period, na autora ovog rada, najači utisak ostavio je sledeći citat: „Moćni ruski sibirski medved postao je smešna cirkusko-vašarska mečka, krezuba i napola slepa, koju belosvetski cigani vodaju okolo.“ BILO – NE PONOVILO SE!
