Ovaj vitalni jagodinski penzioner koji je krv dao pre nešto više od mesec dana tvrdi da su sport i dobročinstva pravi eliksiri za život čoveka
Odavno je znano da svaki čovek ima neku svoju formulu za vitalnost i vedar i čvrst duh, i naravno to se razlikuje od čoveka do čoveka, ali bi se retko ko usprotivio konstataciji da su sport i dobročinstva, nesumnjivo, pravi eliksiri.
Humanost i aktivitet: Dušan Stančević sa medaljama u rukama u našoj redakciji
Već na prvi pogled videlo se da ovaj smireni starac dobronamernog pogleda i sigurnog glasa želi da deo svog bogatog životnog iskustva prenese na mlađe kako bi i oni bili u stanju da daleko lakše prebrode životne tegobe koje, barem u nekom periodu, verovatno nikoga ne mimoiđu.
Dušan Stančević je, dakle, rođen pre 81 godinu u Makedoniji, a od 1940. godine živi u Jagodini. Sve do više nego zaslužene penzije radio je u Industriji kablova, rudnicima ,,Rembas” u Senjskom Rudniku i Aleksinačkim rudnicima. Živi u stanu u centru Jagodine sa suprugom Dobrilom i sinom Nebojšom i, osim po vitalnosti i vedrom duhu, na prvi pogled ne razlikuje se od svojih kolega – penzionera. Međutim, svaka životna priča ima svoje osobenosti, pa tako i Dušanova.
– Od malena sam počeo da se bavim sportom i najviše igrao fudbal, ali sam se bavio i rukometom, odbojkom, kuglanjem, stonim tenisom … Počeo sam kao golman ,,Jedinstva” u Jagodini na čuvenom igralištu ,,Oborče” i navijači su me zvali Dule Šepa. U to vreme u Jagodinu su dolazili i ,,Partizan” i ,,Crvena zvezda” tako da sam imao čast i prilike da se oprobam i u susretima sa Borom Kostićem, Galićem, Jusufijem, Vasovićem i drugim vrhunskim asovima toga doba. Godine 1955. otišao sam u Senjski Rudnik i branio za tamošnji klub, a kada sam prešao u Aleksinačke rudnike branio za tamošnji ,,Rudar”. U ,,Rembasu” su me zvali ,,Crni panter”, a u Aleksincu ,,Beara” – po slavnom golmanu ,,Hajduka” i ,,Zvezde”. U Aleksinačkim rudnicima sam doživeo tešku povredu kada sam pao sa 40 metara visine i bile su mi slomljene obe noge i lekari su se pribojavali da li ću uopšte da prohodam, a ne da branim fudbal. Međutim, prohodao sam, zahvaljujući čeličnoj volji koju sam, dobrim delom, izgradio bavljenjem sportom. Par sezona bio sam prvi golman ,,Radničkog” iz Niša koji je u to vreme bio stabilni drugoligaš, a karijeru završio u ,,Rtnju” iz Boljevca, gde sam takođe radio u tamošnjem rudniku. Na osnovu svega što sam proživeo , i preživeo, mogu da poručim svima da treba da se bave sportom, jer sport jača i duh i telo i znatno pomaže da se prebrode životne teškoće, pa ma kakve bile – objašnjava ovaj simpatični penzioner vedrog duha dok nam u redakciji pokazuje brojne medalje i diplome.
Baveći se sportom, ovaj pravi sportista, koji je, i kada je okačio kopačke o klin nastavio da se bavi sportom – prevashodno na Radničko sportskim igrama, uvideo da u životu svakome nekada zatreba pomoć i da zato treba pomoć i primati i davati, a da je dobročinstvo pravi eliksir za onoga ko čini.
– Krv sam počeo da dajem negde 1955 – 1956. godine u Fabrici kablova, a poslednji put sam dao pre nešto više od mesec dana kada su mi lekari zabranili da na dalje to činim. Zvanično, u knjižicu mi je upisano da sam krv dao 80 puta, ali sam, zapravo, dao više od sto puta jer je bilo mnogo situacija kada to nije ni moglo da se upiše u knjižicu. Uostalom, bitno je spasiti život, pomoći u nevolji, a ne upisivati to u nekakve registre. Davao sam krv i po tradicionalnim akcijama, ali i kada me lično pozovu jer se dogodila neka nesreća pa je morala da se daje krv iz vene u venu – dodaje ovaj neobični čovek pozitivne energije i dobronamernog pogleda koga optimizam ne napušta ni u devetoj deceniji život.
Svi smo mi rođeni pod istom zvezdom, ali svako ima svoj Usud. Ili ga, bar delimično, i sami biramo. Zato bi se, svakako, mogle barem saslušati poruke ovog vrednog, mudrog i, nadasve, dobronamernog čoveka.
B. Dž.
