Pobednik literarnog takmičenja osnovnih škola jagodinske opštine već sada siguran u odabiru budućeg zanimanja. Biću književnik, novinar ili reditelj- poručuje Vukan.
Na tradicionalnom takmičenju učenika osnovnih škola jagodinske opštine u literarnom stvaralaštvu koje je, pod pokroviteljstvom Narodne biblioteke ,,Radislav Nikčević”, održano u okviru manifestacije „Mesec knjige” prošlog novembra ubedljivo je pobedio Vukan Lazić, učenik sedmog razreda Osnovne škole „17. oktobar” iz Jagodine esejom ,,Priča o skoro svemu”.
Pre toga, ovaj nesumnjivo, talentovani literata, koji pokazuje zadivljujuću zrelost, kao i artističko umeće, pobedio je na školskom takmičenju povodom Svetoga Save , a na „Vitezovom proleću” u Beogradu bio finalista i osvojio diplomu. Do sada je objavljivao samo u časopisu za decu „Vitez”, a ,,Novi put” ga prvi, kakav je i red, celovitije predstavlja.
Zanimljivo je da Vukan potiče iz prave književno – umetničke porodice pošto mu je majka Jelena (Antić) Lazić, danas profesor francuskog jezika, kao učenica iste Osnovne škole koju i on danas uči osvajala nagrade na konkursima za dečju poeziju širom (ondašnje) Jugoslavije i objavila jednu zbirku pesama, ali se kasnije nije oglašavala u književnosti. I baka Natalija Antić, penzionisana nastavnica likovnog vaspitanja, pre par godina objavila je ,takođe zapaženu, zbirku pesama o kojoj se, kao i u Jeleninom slučaju, veoma pohvalno izrazio počivši pomoravski književni bard Selimir V. Milosavljević – tako da je kristalno jasno da Vukanovo literarno oglašavanje nije nimalo slučajno.
– Porodica jeste uticala na mene da se bavim literaturom, ali sigurno ne presudno već bih pre rekao da sam se sam zainteresovao za književnost i počeo da pišem od ranih dana. Pokušavam da pišem prozu, i to priče, eseje i romane. @elim da se približim piscima filozofske provinijencije. Smatram da još uvek nemam dovoljno materijala za prvu knjigu, jer želim da ona odjekne – mada ima prilično stvari kojima sam zadovoljan što, u suštini, mislim da je i najvažnije – objašnjava mladi i supertalentovani jagodinski prozaista čiji je nastavnik srpskog jezika Jelena Miljković, a prethodno mu je predavao Marjan Vidojević koji ga je, kako kaže, prilično inicirao da se ozbiljnije posveti literarnom stvaralaštvu.
Vukan kaže da nema baš klasične uzore, ali dodaje da mu je po načinu razmišljanja blizak kantautor Džim Morison, a od pisaca Rauling, autor serije romana o Hariju Poteru.
– Planiram da svoje radove šaljem na razne konkurse – pa šta bude. Takođe mi je namera da uskoro završim i svoj prvi roman, a kasnije planiram da studiram književnost, filozofiju ili kinematografiju kako bih postao profesionalni književni, novinar ili reditelj – smelo poručuje na kraju svog prvog razgovora za novine mladi i talentovani jagodinski literata Vukan Lazić.
HOBI
– Imam dosta interesovanja. Čitam knjige i stripove i dosta vremena provodim na Internetu. Sada sviram gitaru, a prethodno sam punih pet godina učio da sviram klavir. Naravno, literatura je u prvom planu jer to osećam kao deo sebe – ističe Vukan.
_______________________________________________________________________________________________
Vukan Lazić
PRIČA O SKORO SVEMU
Priča o skoro svemu je istovremeno i priča ni o čemu, jer se (po meni) sadrži u Ničemu i ništa se sadrži u svačemu, što je samo po sebi paradoks, ali paradoksi se i mogu razumeti, tako da pretpostavljam da ste shvatili o čemu govorim. Dakle, počeću moju priču o skoro svemu, odnosno ničemu.
Pišem priču na kompjuteru, što znači da u stvari ne pišem i da to nije ništa, ali sa druge strane ja u stvari pišem, što je sve. Mogao bih sada da krenem sa beskrajnim opisima bilo čega, prirode, rada, škole, sveta, što bi značilo da sam napisao sve o tome, ali sa nabacanim pridevima bez jasne poruke i povezanosti, što je onda ništa. S druge strane mogao bih da ne opišem uopte to o čemu pišem, ali da se srž te stvari prepozna i razume, što je opet sve, odnosno ništa. Sve dok kontrolišem tok pisanja i dok vas interesuje o čemu vam trenutno pišem, to je za jedan književni rad sve, ali imajući u vidu i to da ja u stvari nemam jasnu temu u svom radu, to je onda ujedno i ništa. Takođe, to što pišem ovaj rad znajući u svojoj glavi da je rizično uploviti u ovakve, recimo ,,filozofske” radove, a ne pisati na klasičan način sa kojim bi bilo manje rizično je takođe sve i ništa. Moje dosadašnje rečenice u neku ruku dokazuju i da je sve relativno, što i ja mislim, ali ako je nešto relativno ne treba u životu zauzeti stav ,,sve je to relativno, ja ništa neću promeniti”, ne treba se boriti za nešto, ljudi su u neku ruku i stvoreni da bi promenili tu relativnost, da bi promenili svet. Zato treba uraditi neke stvari, reći svoje mišljenje, pobuniti se protiv nečega itd. Svako menjanje relativnosti dokazuje da si živo biće i čovek, koji može promeniti stvari.
I eto, ja završih ovaj, po nekim merilima dugačak, a po nekim kratak rad, pišući o svemu i ničemu. Meni je od početka jedini cilj bio zainteresovati onog koji čita ovaj rad, da poželi da pročita još. Nadam se da sam uspeo u tome.
