Doktor pravnih nauka Mileta Marković iz Jagodine potomak je stare trgovačke porodice. Njegov deda, po kome je i dobio ime, stekao je 14 kuća, posedovao 33 hektara obradive zemlje, vinograd na Đurđevom brdu, a 1875. godine osnovao je firmu „Mileta Marković”, koja je poslovala sa Bečom, Minhenom, Pragom i Berlinom. Deda Mileta je bio među prvom dvojicom koji su 1914. godine dobili telefon u Jagodini, a njegovi sinovi Marko i Momčilo imali su prvi auto u gradu. Bio je to „ford” iz 1925. godine. Njih dvojica su, takođe, nastavili da trguju sa stranim zemljama. Iako ima 86 godina, Mileta je veoma aktivan. Objavio je oko 300 stručnih i naučnih članaka i 11 knjiga, a ovih dana počeo je da piše još jednu knjigu. Na posleratni period seća se s gorčinom i još uvek je razočaran što je Markovićima vraćena samo jedna kuća i lokal. Živi u Istri, a u Jagodini provodi proleće i jesen.

– Deda Mileta, rodom iz Kavadara kod Rekovca, imao je trgovinu bakalno-kolonijalnog sadržaja. Ženidba sa Draginjom Bogdanović iz Trnave nadomak Jagodine donela mu je veliki miraz, desetak hektara vrlo plodnog poljoprivrednog zemljišta i pet kuća u Karamatićevoj maloj ulici, koja danas nosi ime Ružice Milanović. Osim pomenutog miraza, deda Mileta svoje bogatstvo duguje i bliskom rođaku Stevanu Popoviću. Reč je o dečaku koga su Turci oteli u prvoj polovini devetnaestog veka i odveli ga sa sobom. Dečak se obreo u Zagaziku u Egiptu. Stekao je veliko imanje i fabriku. Pošto ga je nostalgija vukla zavičaju, došao je i potražio svoju trojicu braće. Misleći da je došao da deli imanje sa njima, braća rekoše da ga ne poznaju. Deda Mileta je pokušao da ubedi rođake u istinitost priče Stevana Popovića. Ali, bez uspeha. Stevan se tada priklonio dedi i poklonio mu puno čekmedže (drvena posuda) dukata, u kome je, navodno, bilo oko 300 dukata. Stevan se posle sedam godina ponovo vratio u Kavadar i mom dedi dao još jedno čekmedže dukata i zlatnika. Deda je deo novca hteo da pokloni Stevanovoj braći, ali su oni odbili misleći da je u pitanju neki trik – priča Marković.

Kada su se Miletin otac Marko i stric Momčilo vratili iz Prvog svetskog rata pokušali su da nađu Popovića, koji je i dalje živeo u Egiptu. Njegovo bogatstvo se procenjivalo na milion funti. Marko je Mileti govorio da će biti toliko bogati da će studirati prava u Londonu i da će svakog vikenda moći avionom da dolazi u Jagodinu. San se raspršio kada su saznali da se Popović prijavio grčkom konzulatu u Egiptu, jer Kraljevina Jugoslavija tamo nije imala svoje konzularno predstavništvo. Kada smo 1922. godine dobili poslanstvo u Egiptu, Marko je do tog nasledstva pokušao da dođe preko Ministarstva inostranih poslova. Ali, čuveni pesnik Jovan Dučić, koji je bio poslanik Kraljevine u Kairu, nije hteo ništa da učini. Popovićevu imovinu preuzela je grčka država.

– Deda Mileta je bio među prvom dvojicom koji su 1914. godine dobili telefone u Jagodini, dok je glavna telefonska centrala osnovana samo četiri godine ranije. Pošto su ih moj otac i stric uveli i u magacinima i vinogradu, naša porodica je imala 10 posto svih telefona u gradu. Telefon nam je, kao i drugim građanima, oduzet 1944. godine za potrebe nove vlasti, ali je posle četiri godine vraćen. Telefonski pretplatnici smo tako čitav vek – dodaje Mileta.

Mileta se iz detinjstva najviše seća veličanstvenih berbi grožđa. NJegova majka Jelena bi nedelju dana ranije spremala jela, kolače, pripremala escajg i posuđe. To bi odnela u kuću na Đurđevom brdu na dan berbe. Onda bi došli rođaci. I dok bi oni jeli, radnici bi brali grožđe. Potom bi došli Cigani i svirali vesele pesme. Celo brdo je odjekivalo od muzike. I tako dok ne padne mrak. Gosti bi se razišli, a radnici bi mleli grožđe od kog bi se pravilo vino koje su Markovići prodavali, jer niko od njih nije pio alkohol.

– Letnjikovac u dvorištu nije imao zidove, već je bio opasan vinovom lozom. Na stolu je uvek bio beli čaršaf, a okolo fotelje od pruća i klupa. Tu smo leti učili moj pokojni brat Dušan i ja i primali goste. U kuhinji su se primali gosti sa kojima smo bili najprisniji. Srednji sloj gostiju dolazio je u svečanu trpezariju, koja je bila u alt dojče stilu, a najuglednije goste primali smo u salonu u neobarok stilu. Moleraj je bio iz 1918. godine, koji sam ja zadržao do danas. Jedino je plafon, na kome su bili oslikani anđeli uništen kada je pala granata 1944. godine prilikom ulaska Crvene armije u grad. U njemu su bile i skupocene stvari. Muzeolozi su utvrdili da je bilo 212 muzejskih eksponata, poput ruske žardinjere, fiorentinske vaze, venecijanskog ogledala, grofovskog pokala i drugih stilskih sitnica. Vrhunac je bio kristalni luster s 20 sijalica, težak 75 kilograma. Nažalost, za vreme komunista sve smo morali da prodamo da bismo kupili hleb – seća se Mileta.

– Do Drugog svetskog rata Jagodina je imala pet velikih kafana. Znalo se ko može da uđe u koju od njih. “Palas” je bila najotmenija kafana. U nju je svaklo mogao da uđe, ali se nije dobro osećao. Srbi su poštovali tri autoriteta-učitelja, sveštenika i sudiju. Kada su došli partizani prvo su uništili autoritet sudije, jer su zavisili od Komiteta i morali da sude kako im se naredi. Autoritet sveštenika uništen je iz klasnih razloga, jer je država bila ateistička, a učitelj je postao ekonomski zavistan. Danas nije ništa bolje. Intelektualna elita se ne poštuje. Bitno je koliko imaš novca, a ako si školovan nije ni baš pohvalno. Ne volim da dođem u Jagodinu, jer se ne poštuju prava. Pošto mi je supruga Istranka, u Puli provodim leto i zimu, a proleće i jesen u Jagodini. Ovde sam veoma usamljen. Nemam nijednog prijateja, osim jednog u Beogradu, koji je još stariji od mene. Inače, na ovaj primitivizam gledam sa Olimpa. Rečeno rečnikom Fridriha Ničea, koji je pisao o vladavini ološa, ja se psihološki izdignem iznad te klime, pa mi je lakše. To je strašno za mlađe ljude. Kada bih se usudio da mislim, uhvatila bi me seta na prohujalo vreme kada se znao red. U ovoj nevladavini prava ne znam da li bih uspeo da se snađem. Bojim se da bih kao u Japanu morao da izvršim suicid – iskren je Mileta.

AKTIVAN U STRUCI
Mileta je učestvovao na republičkim, saveznim i svetskim kongresima, od kojih mu je najdraži kongres Mediteranskih država 1981. godine u Dubrovniku, na kome su bili naučnici iz

Italije, Španije, Portugalije, Maroka, Alžira, Tunisa, Malte, Kipra, Egipta, Izraela, Libana i Turske. Kako se u većini ovih država govori francuski, koji je Miletin drugi jezik posle maternjeg, nije imao problema sa komunikacijom.
Mileta je objavio oko 300 stručnih i naučnih članaka, učestvovao na republičkim, saveznim, međunarodnim i svetskim kongresima. Objavio je 11 knjiga i trenutno pieš novu.

KLEPALO
– Pre Prvog svetskog rata postojalo je klepalo na jagodinskoj pijaci, koje je označavalo početak i svršetak radnog vremena trgovačkih i zanatlijskih radnji. Do Drugog svetskog rata opštinske odluke su se objavljivale preko dobošara. Dobošar se pojavljivao u svakoj ulici na određenom mestu. Takođe, do Drugog svetskog rata bio je običaj da sredom i subotom svaki vlasnik kuće ili radnje počisti ulicu ispred svog objekta. Trgovci su priređivali zabave na kojima su dolazili sa suprugama svečano obučeni. Muškarci su nosili smokinge sa leptir mašnama, a dame balske haljine, pa se osećao prodor evropske kulture – sa setom se priseća Mileta.

AUTO „S TOPOM”
– Moj tata Marko i stric Momčilo prvi su u Jagodini imali auto. Bio je to „ford“ iz 1925. godine. Ali, kada je moj otac video da treba da ima ličnog vozača i da plaća skupo gorivo, odrekao se zajedništva. U svakom slučaju, sećam se da smo tim autom išli na izlete i svadbe. Izazivali smo veliku pažnju, ali i čast domaćinima.

Za isporuku automobila vezana jedna šala. U to vreme narodni govor u Jagodini imao je dva padeža. Pošto se telegram pisao Morzeovom azbukom, tačka se označavala sa stop. Telegram sadržine: „Stigao auto. Stop. Dođite sutra da ga podignite. Stop. Preduzeće Union”, telegrafista u pošti je dešifrovao ovako: „Stigao auto s topom. Dođite da preuzmete auto s topom”. Pošto je u državi bila nestabilna situacija, isti telegrafista je otišao u policiju da javi da je Momčilo Marković naručio neki auto s topom – priča Mileta.

Zorica Gligorijević
Foto: Zlatomir Lazić