Dvadesetosmogodišnja Ana Živković iz Jagodine boluje od tumora ilijačne kosti i butnog mišića i za operaciju u Americi potrebno joj je 80.000 dolara.

Jagodinka Ana Živković od svoje desete godine sanjala je da postane profesor srpskog jezika i književnosti. Vrednim radom i trudom ispunila je svoj san. Uzdala se u sebe i u svoje znanje i svojim prosekom obezbedila sebi mesto asistenta na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Upravo kada je htela da preda temu za doktorsku tezu, februara ove godine, saznala je ono o čemu nije sanjala.
– Kada sam otišla da snimim karlični pojas na VMA, očekivala sam da će mi reći da imam neko oštećenje na kostima, nisam očekivala da će mi reći da imam tumor. Međutim, oni su mi rekli da imam dva – jedan na ilijačnoj kosti, a jedan u butnom mišiću – priča Ana Živković o najtežim trenucima u svom životu.

Pre dve i po godine Ana je doživela manju saobraćajnu nezgodu u taksiju kojim se uputila u Kragujevac. Te večeri osetila je prvi put bol u predelu desnog kuka i roditelji su je odmah odveli u Hitnu pomoć, urađen joj je pregled na osnovu kog je utvrđeno da nema preloma i dobila je lekove od kojih su nakon sedam dana nestali bilo kakvi bolovi.
– Oko šest meseci nisam imala nikakve simptome, da bi se oni tada opet javili. Godinu dana sam se lečila na našoj fizijatriji, lekari su mislili da je u pitanju uklještenje nerava. Dva puta sam radila snimanje na rendgen aparatu, a rađena je i magnetna rezonanca kičmenog stuba u Kragujevcu, i ništa se nije videlo na tim snimcima– objašnjava mlada asistentkinja Filološko-umetničkog fakulteta.

Bez obzira na datu terapiju, lekove, masaže, tretmane strujom, njoj je bilo sve gore i gore, a funkcija noge je slabila. Došlo je do asimetrije prilikom hodanja i Ani je bilo sve teže i teže da normalno obavlja svakodnevne aktivnosti.
– Dva puta nedeljno sam držala vežbe studentima u Kragujevcu. Sredim se, odem, izdržim nekako to, pa se vratim kući i ležim. Mislila sam da imam išijas, ali nisam htela da potpuno padnem u krevet i da se predam. Posle nekog vremena shvatila sam da ja imam neku drugu bolest – kaže ona.

Kada je došla u stadijum da više ne može da hoda, rešila je da poseti najboljeg neurohirurga u zemlji, koji joj je preporučio snimanje nerava. Na snimku se videlo da nije došlo ni do kakvog oštećenja nervnog sistema. Tada je zakazala snimanje karličnog pojasa na VMA i taj snimak pokazao je da Ana boluje od tumora ilijačne kosti i butnog mišića.
– To su bili jako teški i stresni trenuci, ali odmah sam znala da su mi šanse da se izvučem mnogo manje ako krenem da plačem i da postavljam pitanja kako se desilo, šta se desilo, šta će biti sa mnom… Zato sam krenula u drugom pravcu, svoju bolest sam shvatila kao problem koji mora da se sagleda sa svih strana i da se nadje najbolje rešenje za njega. Verujem da psiha i imunitet mogu da učestvuju i u preventivi i u borbi protiv bolesti – smatra Ana.

________________________________________________________________________________________
TEŠKA FAZA ŽIVOTA MORA PROĆI
– Otkad sam se razbolela, javljaju mi se često misli da bih mogla da živim bolje, kvalitetnije, da provodim više vremena sa dragim ljudima. Ja ovo posmatram kao tešku fazu u mom životu, koja mora proći, ali nakon čega će moj život biti još lepši nego što je bio ranije – kaže Ana Živković.
________________________________________________________________________________________

Sledeći korak bila je hemoterapija, kojom je trebalo da se ova dva tumora od 10 i 8 centimetara smanje, kako bi bili operabilni. Međutim, hemoterapija nije pomogla, a za Anu je bila negativno iskustvo, čije posledice bolest dovode u vidljivo stanje.
– Posle prve hemoterapije mi je potpuno opala kosa. To je možda bio i teži trenutak od trenutka kada sam saznala da imam kancerogeno oboljenje, jer se tada prvi put ta bolest materijalizuje, tad prvi put delovanje te bolesti. Ali, onda shvatiš i to da kosa raste i da ona i nije toliko važna, važno je izlečenje– iskreno govori Ana za “Novi put”.

Pošto nije postojala mogućnost da se tumor umanji, ali ni da se obavi operacija u Srbiji, Ana je pronašla kliniku u Bolonji, koja je jedna od najboljih klinika za koštane tumore u Evropi. Tamo su joj dali konačnu dijagnozu i rekli da je u pitanju fibrosarkom epiteloidni, a kao najbolje rešenje da bi se sačuvao život predložili su amputaciju noge i jednog dela karlice.
– To rešenje nisam mogla da prihvatim stopostotno jer sam u tom trenutku već bila čula za jednog hirurga, Italijana koji radi u Americi, i koji je stručnjak za karlični pojas. Stupila sam u kontakt sa njim i otišla na kliniku u Milano, gde on dolazi jednom u šest meseci. Kada je pogledao moju dokumentaciju i obavio pregled, on mi je rekao da može da obavi dve operacije u roku od nedelju dana i da mi na taj način spasi nogu.

Transplatacija ilijačne kosti u Njujorku košta 80.000 dolara, a po savetu ovog hirurga, najkasnije bi je trebalo obaviti krajem avgusta. Kako Ana i njena porodica, u kojoj su i majka i sestra nezaposlene, ne mogu sami da obezbede ovu pozamašnu svotu novca, rešili su da potraže humanitarnu pomoć.
– Akcije se vode u Jagodini i Kragujevcu, ali i u drugim gradovima Srbije. Moji rođaci, prijatelji, kolege i studenti, pokrenuli su mnogo toga, koncerte, predstave, utakmice. Novac je dala i jagodinska opština, Pedagoški fakultet, FK “Jagodina” i mnoge firme u Jagodini i Kragujevcu. Mnogi studenti FILUM-a dežuraju pored kutija za humanitarnu pomoć Tempa, Tržnog centra “Plaza”, i kod otvorenih i zatvorenih bazena. Ove srede biće održana i humanitarna žurka u Apisu – navela je neke od akcija koje se sprovode.

_____________________________________________________________________________________
FALI JOŠ 40.000 DOLARA
Za Anino lečenje do sada je prikupljeno četrdeset hiljada dolara i fali još toliko. Mole se svi ljudi dobre volje da pokažu solidarnost i učešćem u humanitarnoj akciji doprinesu spasavanju jednog mladog života. Uplata se može izvršiti na dinarski žiro račun Banke Inteza 160-5300101293477-62 ili na devizni račun za inostranstvo RS35160533020081474474.
_____________________________________________________________________________________

NAUČILA DA PRIHVATI POMOĆ OD DRUGIH
– Bilo mi je teško kada su krenule akcije za prikupljanje novca za moju operaciju, ali sam naučila da zteba prihvatiti pomoć od drugih, ma koliko nam to teško padalo zbog ponosa, sujete ili nekih drugih razloga. Svi smo u svojim ljišturama, usredsređeni na sebe i na ono što mi možemo. Pružanje i prihvatanje pomoći treba da bude prirodna situacija, ne samo kad je u pitanju novčana pomoć, već bilo koja druga vrsta pomoći i podrške.
___________________________________________________________________________________________________________

.. I dok se sve veći broj ljudi uključuje u humanitarnu akciju da sačuva jedan mladi život, Ana broji dane i dolare do odlaska u Ameriku i trudi se da razmišlja pozitivno. Na putu do izlečenja, vreme provodi sa porodicom i prijateljima, sluša muziku i čita.

Milica Biorac