Piše: Dušan Ilić, psiholog

Nekada je skromnost vrednovana kao vrhunska vrlina koja krasi „dobrog čoveka”, a stara izreka je govorila: „znak velikana je skromnost, a sitnodušje se vozi u kočiji samoljublja”. Međutim, u moderno vreme, skromnost nije ništa drugo nego gušenje sopstvenih potencijala i vrednosti, koje može biti izvor mnogih problema, naročito kada su u pitanju poslovni odnosi. Da li se skromni rađamo ili to postajemo?

Skromnost je karakterna osobina, što znači da ona pretežno zavisi od organske, nasledne osnove. Ona određuje odnos čoveka prema samom sebi, ličnim osobinama i dostignućima i utiče na to kako ćemo se predstavljati drugima. Mnogi psiholozi skromnost opisuju kao vrstu svesnosti o sopstvenom značaju i tvrde da je ona osnov tolerancije i poštovanja prema drugima. Skromnost možemo još potpunije razumeti kroz njenu suprotnost – neskromnost, a ona se definiše kao mešavina razmetljivosti, pohlepe, oholosti, preambicioznosti, hvalisavosti…

Ako govorimo o odnosu prema sopstvenoj ličnosti i dostignućima, skromna osoba nema potrebu da se ističe, nameće sopstvene vrednosti i fascinira okolinu svojom posebnošću. Skromni su uglavnom omiljeni u svojoj sredini, ljudi se u njihovom društvu izuzetno prijatno osećaju. Ali, mi živimo u konfuziji činjenica i vrednosti pa se nečija skromnost može ceniti u drugačijim konotacijama. Na primer, skromnost kombinovana sa poštenjem i iskrenošću može nekome da izazove dosta problema i da mu na životnom putu bude poprilična prepreka.

Za skromnost kao karakternu crtu možemo da kažemo da ima i pozitivne i negativne efekte. Jednostavno, nije moguće da u svim situacijama funkcionišemo besprekorno. Skromnost je za društvo, u celini posmatrano, poželjna osobina. Skroman čovek nema izraženu potrebu da dominira i zadivi druge ljude. Retko je u konfliktu sa okolinom, i ljudi ga više vole. Samim tim skromna osoba ređe doživljava neuspehe a manje je izložena stresnim situacijama, a i kad ih doživi, lakše izlazi na kraj sa njima. Skromnost neće biti korisna u situacijama takmičenja sa drugima, jer može da dovede do gubitka pozicije.

Kako prepoznati „lažnu skromnost”, koliko se ona razlikuje od „prave”?

Skromne osobe nemaju potrebu da sebe predstavljaju boljim nego što jesu. Sebe uglavnom opažaju realno, vide i prihvataju svoje vrline i mane. Takođe, nemaju potrebu da dominiraju nad drugima, kako bi prigrabili moć i stekli viši položaj. Tolerantne su i komunikativne i nisu preterano usmerene na sebe. To ih čini otvorenim za nove ideje i mišljenja drugih ljudi. Skromna osoba svakako nije stidljiva, povučena, ukočena, nezainteresovana za uspeh i zadovoljstvo u životu. S obzirom na to da je skromnost vrednovana osobina u društvu, nisu retke tendencije ljudi da glume skromnost kada osete da im se to u određenoj situaciji isplati. To je ono što zovemo „lažna skromnost”.

Shvatanje pravog značenja skromnosti često je „iskomplikovana” sličnošću sa pristojnim, poželjnim ponašanjem ili samoisticanje. Pristojnost u ophođenju ne pokazuje uvek na to da je osoba skromna i fina. Sklonost da osoba zanemaruje ili umanjuje svoje kvalitete i postignuća, takođe se često posmatra kao „lažna skromnost”.

Možemo li se „osloboditi” skromnosti? Psihološki zdrava pozicija podrazumeva nastojanje da se po mogućstvu, oslobodimo „lažne skromnosti”, lažne slike o sebi. Time realnije i objektivnije prihvatamo sebe, jasnije sagledavamo svoje moći i vrline. Realna samoprocena sprečava nas da uspostavimo „lažne identitete”. Samim tim neskromnost je bespotreban manevar, a skromnost prirodan rezultat uravnoteženog odnosa prema sebi i stvarnosti koja nas okružuje.