– Zvonko Matutinović, advokat u penziji iz Svilajnca –
Mislim da je moja knjiga počela da nastaje kada sam Zoranu Đinđiću, tadašnjem predsedniku Vlade, uputio pismo u kome sam konstatovao da je sve ono što je najsposobnije i najpametnije u Jugoslaviji poslednjih četrdesetak godina otišlo u inostranstvo – kaže autor knjige „Srpska dijaspora”
Zvonimir Matutinović iz Svilajnca, advokat u penziji i nekadašnji košarkaški trener, napisao je neobičnu studiju „Srpska dijaspora”, u kojoj opisuje kako se celog života borio za javnu i istinu reč u cenzurisanoj zemlji, navodi zanimljive tekstove iz raznih novina, kao i svoje tekstove koje je objavljivao u „Novom putu”, opisuje sudbine porodica koje žive van naše zemlje, citira zemljake iz raznih krajeva sveta na aktuelne teme i zaključuje da pravu istinu smeju da iznose samo oni koji egzistencijalno ne zavise od vlasti. A to su samo oni koji žive u dijaspori.
Autor ove knjige kaže da nije postojao nijedan kritirejum po kome je birao sagovornike čije je sudbine obrađivao u knjizi. Pošto ima puno rođaka i prijatelja u inostranstvu, boravio je kod mnogih od njih, sa drugima se dopisivao, a navodio je i zanimljive komentare zemljaka iz dijaspore sa onlajn izdanja raznih novina. Za prikupljanje materijala trebalo mi je dve i po godine.
– Mislim da je moja knjiga počela da nastaje kada sam Zoranu Dinđiću, tadašnjem predsedniku vlade, uputio pismo u kome sam konstatovao da je sve ono što je najsposobnije i najpametnije u Jugoslaviji poslednjih četrdesetak godina otišlo u inostranstvo. Ti ljudi su nepogrešivo umeli da procene da u tadašnjem socijalizmu nema nikakve perspektive za njih i njihove bližnje. U pismu sam naveo i da nam baš ti naši ljudi iz dijaspore itekako trebaju da bi nas naučili demokratiji.
– Kroz nekoliko novinskih tekstova, ali i pisama istaknutim ljudima u dijaspori, tražio sam da se našim ljudima u inostranstvu omoguće termini za izbore, kako bi ostvarili svoje „ustavno pravo da biraju i budu birani”. Oni to i najviše zameraju svim vlastima, jer smatraju da ih uopšte ne tretiraju kao ljude kojima je stalo do Srbije i do njihovog glasa. Nijedni izbori nisu bili u julu i avgustu kada su oni na odmoru, niti, pak, u periodu od katoličkog do našeg Božića, kada su takođe u domovini. Kako su se socijalisti devedesetih godina plašili glasova naših ljudi iz dijaspore, još više ih se plašila demokratska vlast, počev od Zorana Đinđića.
Kako je on saznao od zemljaka, oni smatraju da bi „rasejanje” trebalo da ima svoje predstavnike u Skupštini Srbije. Zanimljivo je i da su svi razočarani u prethodni režim, naročito zbog toga što su mnoge firme, koje su služile za ugled, rasprodate ili uništene. Oni još kažu da su, verujući da će situacija u Srbiji biti bolja, pogrešili što su kupovali lokale i stanove za svoje sinove i unuke. Ti objekti su sada prazni. Mnogo su se pokajali što su novac potrošili na taj način. Oni nikada neće da žive u stanovima, jer u svojim selima imaju ogromne kuće, garaže, sve prateće objekte i velika dvorišta.
– Naši ljudi na privremenom radu u inostranstvu nekada su bili zadovoljni režimom Slobodana Miloševića i govorili su kako nigde nema veće slobode nego u Srbiji. „Pravim kuću na četiri-pet sprata i to me košta malo. Samo prijavim radove na selu, “a to u Francusku nema”, pričali su. Do pre dvadesetak godina govorili su da će se vratiti u domovinu, jer kuće od 200 i 300 kvadata nisu pravili uzalud. Međutim, one su i dalje prazne, jer su deca rešila da ostanu u inostranstvu, a zbog njih ni roditelji neće da se vraćaju u zavičaj. Pogotovu što u inostranstvu imaju bolju zdravstvenu zaštitu. Od mojih sagovornika možda se vratilo desetak posto i to baš starih ljudi, kako bi čuvali kuće i kako bi od penzije plaćali radnike da im s njive ne bi zakorovile – priča Matutinović.
Jedno poglavlje knjige posvećeno je poreklu porodice Matutinović, koja potiče iz Zaostroga, udaljenog tridesetak kilometara od Makarske. Najviše Matutinovića sada ima u Australiji, Americi, Francuskoj, a naročito u Nemačkoj.
IZ RECENZIJE
„Vremensko razdoblje koje obuhvata „Srpsku dijasporu” je od autorovih gimnazijskih dana, kada su ga zbog pismenih zadataka u kojima ne želi da prećutkuje očigledne istine profesori svrstavali u opoziciju i opominjali da pazi šta radi ako želi da položi maturu, pa do današnjih dana kada se na internetu, od strane slobodnih ljudi iz dijaspore, množe kritike na račun današnjih srpskih političara koji nastavljaju da idu utabanim stazama ličnog bogatstva i bacanja narodu prašine u oči.
Jedna od najvećih vrednosti ove knjige leži baš u tome što ona pokazuje da se i u promenjenim prilikama u Srbiji psihologija političara ne menja i da je jedina pozitivna stvar upravo to što su se prilike promenile i što se sada bez ikakve bojazni i bez ikakave cenzure političarima može sasuti istina u lice. Maravno, partokratija koja sada vlada, kao i vlast pre nje, neće vas sa takvim stavom dočekati raširenih ruku, niti će vam omogućiti karijeru, pa je onih koji smeju da javno iznose istinu i dalje veoma malo. Otuda autor ističe da pravu istinu smeju da iznose samo oni koji su egzistencijalno nezavisni od režima, a to su ljudi iz srpske dijaspore, pa otuda i naziv knjige, navodi Borislav Radosavljević, recenzent knjige.
Tekst i foto Z. Gligorijević
