„Želeli smo da pomognemo onima kojima je pomoć potrebna, a sa ovim smo počeli isključivo iz ljubavi. Sve radimo u interesu deteta, ono mora da se oseća kao da je rođeno ovde. Da se ponovo rodim, bila bih hraniteljica“ rekla je Ljiljana

Jovica i Ljiljana Radosavljević iz sela Ribara nadomak Jagodine imaju dve udate ćerke: Sandru i Katarinu. Kada su otišle svojim putem iz porodičnog gnezda, naviknuti na dečju graju, odlučili su da okrenu novu stranicu u svom zajedničkom životu i posvete se hraniteljstvu. Za 14 godina, zbrinuli su četiri devojčice: Milicu, Mariju, Jovanu i Vesnu, a trenutno svu ljubav i pažnju dobijaju još njih tri: Anđela, Lana i Marija.

-Dete dođe u potpuno nov, nepoznat prostor i onda je čudu. Tada počinjemo drugarski da se ophodimo jedan prema drugom, vidimo šta voli, šta ne. Počinjemo sa igrama i deca se vrlo brzo oslobode, valjda uz tu pozitivnu atmosferu. Nema ustručavanja, karte su na stolu. Sve je u interesu deteta, ono mora da se oseća kao da je rođeno tu –započinje Ljiljana.

Pre nego što su se upustili u hraniteljstvo, prethodila im je šestomesečna obuka, koju su Jovica i Ljiljana uspešno prošli. Između rođene i zbrinute dece nikada nisu pravili razliku, a glavni cilj im je bio da svako od njih dobije jednaku količinu ljubavi i pažnje.

-Kada pitamo mog unuka šta su one njemu, on kaže da su mu to sestre. To je ono što je najbitnije, ta povezanost, da se ne vidi nikakva razlika između moje dece. Želim da budu pošteni ljudi, to je na prvom mestu. Takođe, želim da imaju svoju završenu školu, da mogu da rade, da imaju navike koje imamo mi u kući, da znaju šta ima prednosti, šta ne, a učimo ih i osamostaljivanju –kaže Ljiljana.

Hraniteljstvo nosi brojne izazove sa sobom, ali Radosavljevićima ništa nije toliko teško palo kao odlazak sada već srećno udatih mladih žena iz njihovog porodičnog doma. Dečje bolesti su ništa u odnosu na ovo, kaže Ljiljana. Uprkos svemu, njihova veza je neraskidiva.

-Svakodnevno se čujemo i one stalno dolaze. Jedna od njih je u Austriji. Bila je 20 dana u septembru i skoro je opet bila 20 dana. Kada se najstarijoj rodilo dete, nosila sam joj povojnicu u Beograd. Ja sam njima rekla da mogu da dolaze kad god požele dok sam ja živa. One i dolaze stalno. Svi su nam na edukaciji rekli da ovo shvatimo kao posao. Ali, ne može. Javlja se vezanost i postajemo porodica. Najveće mi je zadovoljstvo kada ih čujem kako se smeju. Kada bih ponovo počela nešto da radim, ja bih opet bila hraniteljica –rekla je Ljiljana.

Radosavljevići su hranitelji postali iz potrebe da pruže ljubav onima kojima je ona i najpotrebnija, a osmesi na licima dece i toplina u njihovom odnosu govore o tome da ovaj bračni par svoju humanu misiju obavlja sa velikim uspehom.

D.M.