Otac Tomislav, majka Jagoda i sinovi Nenad i Predrag više od 300 puta dali krv. Godinama unazad samostalno su organizovali akcije. Iako za to sada nema finansijskih sredstava, oni i dalje pomažu kad god je potrebno

Porodica Milošević iz sela Dragocvet kod Jagodine naširoko je poznata po svojoj humanosti. Naime, otac Tomislav, majka Jagoda i dvojica sinova: Nenad i Predrag zajedno su do sada više od 300 puta dobrovoljno dali krv. Sve je počelo 1980. godine, kada je Tomislav prvi pokazao humanost na delu dok je radio u  jagodinskoj Fabrici kablova:

-To je bila tradicija u Fabrici kablova. Učestvovao sam u organizovanju akcija. Kasnije, kada sam otišao iz Fabrike kablova, počeo sam da ih pravim u Dragocvetu. Tu smo radili po dve akcije godišnje. Davaoca je bilo ne samo iz našeg sela, nego iz Šuljkovca i ostalih sela sa strane –rekao je Tomislav.

On je rekao i da su učestvovali ne samo u akcijama podružnice Fabrike u kojoj je radio nego i gradskim akcijama, kako u Jagodini, tako i u Ćupriji – ali i kada god je bilo potrebno. Prvih davanja i priznanja rado se seća:

-Od Fabrike sam dobio srebrnjak i zlatnik. Sećam se prvog priznanja za pet davanja. Kada sam dobio priznanje “Srebrna kap”, mojoj sreći nije bilo kraja. Posle su usledile nagrade za 10, 20, 75, 100 davanja… Sva priznanja sam dobio. To me je motivisalo da još više učestvujem u akcijama. Priključio sam se Crvenom krstu Fabrike kablova, pa posle njihovom Aktivu. Bio sam i zamenik predsednika Crvenog krsta za dobrovoljno davalaštvo –pričao nam je Toma o svom impresivnom stažu kada je davanje krvi u pitanju.

Dragocenu tečnost do sada je donirao 120 puta. Sledeća akcija je 14. juna u Kragujevcu, tako da će to biti njegovo 121. davanje. Pomagati nekome na ovaj način je divno, istakao je on:

-Ja dođem da dam krv i oni hoće nekako da se oduže. Ja nikada nisam to hteo. Za mene je najveće zadovoljstvo bilo to da čujem da je čovek ozdravio. Uopšte ne boli, to je pet minuta vremena. Kad god je trebalo, pomagali smo –i dodao da su po svojim humanim aktivnostima poznati i u selu i u gradu, zbog čega mu je veoma drago:

-Najviše mi se dopalo kad slušam razgovor drugih ljudi, pa oni kažu: “Oni koji su dali 300 puta krv, njima treba stan da se kupi”. (smeh) Nisam ja za to. Ali, čujem da ljudi to cene i poštuju kada se porodica angažuje –rekao je Tomislav, koji se danas bavi bunarima, njihovim čišćenjem i produbljivanjem, a radi i u pečenjari.

Njegova supruga takođe je davala krv kad god je mogla. Donirala je 53 puta, ali zbog zdravstvenog stanja, više nije aktivna po tom pitanju. Primer svojih roditelja sledili su i sinovi Nenad i Predrag:

-Išao sam očevim stopama. Počeo sam da dajem krv sa 18 godina. Rekao mi je da tako pomažem drugim ljudima, proveravam svoje zdravlje i tako sam počeo. U vojsci sam dao dva puta. Mnoge drugare sam podstakao da i oni daju krv. Imam čak i pobratima koji sada sam pravi akcije u vrtiću. Mi kao porodica smo pravili akcije 15 godina dva puta godišnje. Imali smo više od 100 davalaca po našim akcijama. Sada za to nema finansija, tako da smo odustali od toga, ali i dalje pomažemo, pogotovo kada su operacije u pitanju –rekao je Nenad, koji je krv do sada dao 60 puta.

Predrag deli mišljenje svog starijeg brata:

-Ako možete da pomognete čoveku, dajte krv. Ja sam uvek za to. Ja sam dao 73 puta i osećaj je lep. Pomažeš čoveku u nevolji. Zvao sam i druge ljude da se priključe, dolazile su i kolege i prijatelji. A i ne boli ništa –potvrdio je Predrag, za sve oni koji misle da je drugačije.

Na predlog jagodinskog Crvenog krsta i drugih ljudi, za svoje angažovanje na polju dobrovoljnog davalaštva krvi, od Skupštine grada Jagodine 2010. godine dobili su i prestižnu Oktobarsku nagradu koja se sastoji od plakete i novčanog iznosa od 50 hiljada dinara. Svom četvorogodišnjem sinu Luki, Predrag će, kako je rekao, sigurno preneti ljubav prema ovoj humanoj aktivnosti. Iako smatraju da su danas prava dobrovoljnih davalaca generalno stavljena u drugi plan i da bi država trebalo više da se angažuje po tom pitanju, Miloševići su istakli da će na ovaj način pomagati kad god je to potrebno.

Dušan Miletić