Piše: Dušan Ilić, psiholog
– Stalna besparica i umešnost sastavljanja kraja s krajem za mnoge od nas ima visoku cenu. Boreći se svakodnevno da preživimo, ugrožavamo zdravlje, supružinske odnse, zapostavljamo decu. Međutim, možda je najgore od svega što je izgubljena nada da će se ikada nešto promeniti nabolje. Skoro niko više ne razmišlja o posledicama koja ta borba ostavlja i na nas same, ali i na naše porodice.
Početna posledica je da se kod ljudi javlja osećaj nesigurnosti i zabrinutosti. Pošto stalno brinemo, polako počinjemo i da strahujemo i često postajemo i anksiozni. U takvim situacijama mnogi počinju i da paniče. Kad osoba iz nekog razloga proceni da neće moći da reši svoje probleme normalnog življenja, kod nje se javlja i osećanje beznadežnosti koje, opet, može da je odvede i u mnogo ozbiljnija stanja, poput depresije.
Nažalost, tu mukama nije kraj, već početak. U svakodnevnoj borbi za opstanak, iscrpljeni poslom i brigama, loše raspoloženje i frustracije donosimo kući i svađe sa ukućanima su neminovne.
Umesto međusobnog razumevanja, podrške i utehe, dolazi do sukoba i to oko čega drugog nego oko usmeravanja novca na razne potrebe.
Ljudi su najosetljiviji na decu, novac za njihove osnovne potrebe, nemanje posla, nezadovoljstvo njime, bračne trzavice i malo vremena provedenog s decom čine da čovek postaje destruktivan. Ovakve frustracije i emocije polako, ali sigurno, narušavaju zdravlje. Kada napori ne donesu boljitak, njegova destriktivnost je usmerena ne samo prema porodici i prijateljima, već i prema samom sebi. Postaje autodestruktivan – ljut na sebe.
Takvo ponašanje vodi u psihosomatske probleme, stres, nesanicu, zdravstvene tegobe. Uticaj krize na naše živote je zaista veliki i pod njim, hteli ili ne, menjamo svoje svakodnevne navike. Sve manje se družimo i posećujemo, manje komuniciramo, nervozniji smo, nismo opušteni. Zato jednostavno ne možemo da funkcionišemo na dobar način ni kako pojedinci, a time ni kao društvo.
Postali smo društvo koje nema snage da se bori, sami sebi izgledamo kao da nećemo da se borimo, već da se predajemo. Malodušni smo i ponašamo se kao da ništa od toga ne očekujemo.
Jedino gde još imamo iluziju da nešto zavisi od nas samih je da svojim bližnjima pružimo, ako ništa drugo, a ono iskrenu ljubav i pažnju. Nastojimo da se priklonimo nekim koji nas vole i koje mi volimo. Ne znamo šta čeka našu decu u budućnosti, ali se tešimo da nećemo ni biti živi kada oni svojoj deci budu objašnjvali kroz šta su prošli. Kad se sve uzme u obzir, neodoljivo mi se čini kao da smo osuđeni na – život. U jednom davnom filmu Luisa Bunjuela je to veoma plastično prikazano. U njemu ima scena u kojoj je nakon jednog suđenja krivac osuđen na život. On izlazi na slobodu kao na kaznu. Bojim se da mnogi od nas žive u svetu „fantoma slobode”. To je, iako nadrealno, krajnja naturalističko, i boli, i vređa…
Kako „preživeti” krizu? I psiholozi i sociolozi saglasni su u tome da je nada možda jedna od prvih stvari na kojima bi trebalo poraditi. Moramo u svaki nov dan ući s nadom, a ne razmišljati da li da ustanemo ili da odustanemo. Svako od nas ponaosob treba da uzme život u svoje ruke. Napraviti razliku zimeđu rešivih i nerešivih problema. Bavite se hobijem koji može da donese dodatni prihod. Probleme rešavajte po važnosti. Ne živite u lošoj budućnosti koja se još nije dogodila i to će biti dovoljno za početak prevladavanja svega što nam pošast krize nameće, što nam oduzima mir, spokojstvo i veru u bolje sutra.
