Prošlog vikenda, na Sretenje, održan je u Jagodini pod instruktažom sensei Velibora Vebe Dimitrijevića (7 DAN) 9. seminar Šotokan Akademije Srbije u prostorijama Pedagoškog fakulteta. Prezentaciji vrhunske Budo veštine prisustvovalo je 105 učesnika, oko 65 instruktora i 40 učenika. Učesnici su bili iz skoro svih većih gradova u Srbiji i iz Republuke Srpske, Hrvatske, Engleske i Švedske. Časopis „Giri” prvi put odštampan ćirilicom, a štampa se u – Hrvatskoj. Sportski karate je isterao publiku iz dvorana, kaže bivši savezni sudija Dražević iz Pančeva

Učesnici 9, seminara Šotokan Akademije Srbije u Jagodini

Ovo je prvi seminar u kalendarskoj godini, a svaka naredna dva meseca održavaće se u nekom drugom gradu u Srbiji, tako da srpske karateke imaju prilike da uče od najboljeg – Velibora Vebe Dimitrijevića. Seminar je održan u fiskulturnoj sali Pedagoškog fakulteta, posle osam dosadašnjih koja su održavana u sportskoj hali Jassa. Ovoliki broj učesnika je do sada rekordan i kao po pravilu u Jagodini se već godinama održavaju najposećeniji seminari, delom dobrim uslovima koje Jagodina može da pruži, ali najviše izvanrednim organizarorskim sposobnostima vodećeg u jagodinskom karateu Čedomira Vučićevića i njegovom klubu „Hai – Ken”.
– Trudimo se da svake godine po malo podignemo nivo organizacije, da obezbedimo što bolje uslove uz minimalnu učesničku taksu. Hvala Bogu da imamo čoveka Srbina koji predstavlja svetsku veličinu, Velibora Vebu Dimitrijevića, kada je u pitanju Budo veština, i bila bi zaista šteta da njegovu dobru volju i pre svega ljubav prema svojoj zemlji Srbiji i, nama ne iskoristimo na najbolji način. Priliku da posle 30 i više godina pogrešnog učenja ispravimo greške i što je najvažnije, nađemo duhovni mir vežbajući ovu realnu ratničku veštinu.
Koristim priliku da se ovim putem zahvalim upravi i ljudstvu Pedagoškog fakulteta, koji su nam omogućili da koristimo njihovu salu za vežbanje i Domu učenika koji nam je omogućio smeštaj velikog broja učesnika seminara, kao i salu za ručavanje u kojoj smo održali zajedničku večeru. Drugog dana seminara, kada je večera bila održana, bila je i klupska slava Sretenje, pa su nam svi učesnici bili dragi gosti i uveličali nam slavu – kaže Čedomir Vučićević.

Praktična primena kate

Osim karateka iz skoro cele Srbije, na seminar su došli stalni članovi Akademije iz Republike Srpske i Slavko Bubalo iz Hrvatske, koji je i urednik časopisa „Giri”, glasila Šotokan Akademije Srbije. Časopis „Giri” je prvi put izašao štampan ćirilicom i to u – Hrvatskoj.

Ni ove godine nije izostao dragi gost iz Engleske, Majk Rajs. Ovoga puta je doputovao u društvu svoje supruge Mone Faus iz Švedske, koja se takođe bavi karateom.
– U Srbiju sam do sada dolazila četiri puta. Sada sam prvi put sam došla u Jagodinu i mislim da je više neću preskakati. Veoma mi se svidelo sve; počev od smeštaja, organizacije, ljudi i druženja, sve je zaista na visokom nivou – kaže Mona.

Interesantno je da su se četvorica „vremešnih” karateka iz Pančeva, prvi put posle dve decenije lutanja i traženja sebe u sportskom karateu, vratila izvornom karateu i došla posle svega na seminar u Jagodini.

Na zajedničkoj večeri u opuštenoj atmosferi

Jedan od njih je profesor Nenad Arsić iz kluba „Bušido” iz Pančeva, koji je Vebin vršnjak i koji je za braon pojas polagao zajedno sa njim. Oni se znaju još iz takmičarskih dana.
– Seminare Akademije sam posećivao do pre desetak godina, onda sam zbog obaveza pauzirao, ali sam odlučio da se ponovo uključim u rad ove Šotokan akademije. Osmišljavanje vremena, izgradnja humanijeg i slobodnijeg načina života su osnovni razlozi za moj povratak Akademiji. S toga od ovoga načina vežbanja očekujem jednu revitalizaciju tela, a na duhovnom i mentalnom planu osmišljavanje života na jednom višem nivou. Osim toga, zaista mi je nedostajalo druženje sa ljudima koji imaju iste želje, iste poglede na svet, iste motive i pozitivnu energiju – kaže Nenad Arsić.

Vlado Čančarević je jedan od starijih Pančevaca, koji za sebe kaže da „nije neki karateka” , ali zato nema ni malo manju volju da vežba sa najboljima.
– Sensei Vebu sam upoznao 1995. godine kada je bio asistent sensei Taiđi Kazeu na seminaru koji je održan u hali „Pionir” u Beogradu. Moji sinovi se bave karateom i prate rad Akademije, a sada sam želeo da se i lično uklučim, jer mi to prija.

Želeo bih da kažem da naša država treba da obrati pažnju na rad sensei Vebe. U svetu su retki ovakvi majstori, a među Srbima je on jedini. Šteta je da Srbija ne iskoristi jednog najboljeg, vanserijskog učitelja kakav je sensei Vebo. Trebalo bi da bude državni cilj i nacionalni interes da se čoveku ovog kalibra i znanja obezbedi i ostvarenje boljih uslova. Nažalost, država ne prati ovog čoveka, koji sam pronosi ime svoje Srbije svetom. Treba možda hiljadu godina da se rodi jedan takav kao što je sensei Vebo – kategoričan je Čančarević.

Dr Mladen Janić, Vlado Čančarević, sensei Vebo, Nenad Arsić i Nenad Dražević (s leva na desno

Nenad Dražević je takođe dugo u karateu, ali onom sportskom. Bio je i sudija saveznog ranga i u velikoj Jugoslaviji.
– Sudio sam u onoj Jugoslaviji, a sa Oliverom Ivanovićem sam sudio i Evropsko prvenstvo u Riminiju 1995. godine. Prvi put sam na seminaru ove vrste karatea bio kada je sensei Taiđi Kaze i tada njegov asistent sensei Vebo održao seminar u beogradskom prepunom „Pioniru” 1995. godine.

Karate treniram od 1972. godine, ali ovakva energija, ovakva eksplozija od čoveka, kakvu poseduje sensei Vebo, danas ne postoji. U vremenu kada je sve atrofiralo, imati jednog takvog čoveka je bogatstvo za naciju.

Ja sam vežbao tradicionalni karate u Šotokan stilu, ali se sve počelo okretati ka tom sportskom karateu, koji je lepršav, skakutav, donosi poene koji se ne vide, ali se kao naznače. To je sve bila predstava za publiku, ali problem je u tome što ni ta publika nije više mogla da vidi poen, nije znala šta se događa i onda je ona polako počela da napušta dvorane u kojima su se odigravala karate takmičenja. Ranije je bila borba do jednog ipona i tačno se videlo ko je pobednik. Sada se sve to više ne vidi; publika ne zna pravila, pa ih čak ni sudije ne znaju dovoljno. Pa kako onda voleti nešto, a ne znate o čemu se radi. Vrativši se ovom realnom karateu, vratio sam se u mladost i duhovno se preporodio – priča Dražević svoju ispovest.

Među četvoricom Pančevaca, nalazio se i jedan hirurg dr Mladen Janić.
– Karateom sam se bavio od petog razreda, sa pauzama, desetak godina sam se bavio i takmičarskim karateom. Kasnije sam bio malo i trener „Dinama” iz Pančeva, a potom i u upravi kluba iz vremena Jorgi. Pre desetak godina Arsić je „ponovo” otkrio sensei Vebu, a mi „karate penzioneri” smo se na neki način rekreativno priključili tom načinu vežbanja. Evo, sada smo se ponovo podigli iz pepela i sa po 50 – 60 godina ponovo vežbamo.

Mi smo prošli razne i priče i pseudo priče i pseudo lažne i nadmene učitelje, mi sami bili učitelji i sada više nas nije moguće folirati. Poznajemo sve koji su od sedamdesetih godina bili i značili nešto u jugoslovenskom i srpskom karateu. Sensei Vebo je kroz decenije ostao kamen temeljac, koji je nepokolebiv u načinu i principima vežbanja. Sensei Vebo je pravi učitelj i zato smo se vratili njemu da u ovom vežbanju nađemo mentalnu snagu u ovim teškim i stresnim vremenima kakva su danas – kaže dr Janić.

Drugog dana seminara je u amfiteatru Pedagoškog fakulteta prikazana, radna verzija metodike rada Akademije, a potom su članovi Akademije postavljali pitanja sensei Vebi i davali sugestije autorima ove video prezentacije Milanu Jovanoviću i Miodragu Andriću.

Uveče je u Domu učenika održana zajednička večera i druženje za sve učesnike seminara, a trećeg dana, po ravršetku seminara, svim učesnicima su podeljene prigodne zahvalnice u ime Šotokan Akademije Srbije i kluba domaćina „Hai – Ken”.

Velibor Vebo Dimitrijević:
BRINEM ZA NAŠU DECU I OMLADINU
Napretkom Akademije, odnosno njenih članova kao pojedincima, zadovolljan je i sam sensei Vebo.

Sensei Velibor Vebo Dimitrijević 7.DAN

– Sa sensei Čedom sam se posle ranijih kontakata ponovo našao pre desetak godina. Ovaj 9. seminar u Jagodini je potrvrda njegovog uverenja da je ponovo našao sebe u karateu koji ja vežbam. Ja sa svoje strane mogu da kažem da ovih devet godina predstavlja jednu malu retrospektivu toga što je bila ideja Akademije i što je ona razvijala. To može lako da se vidi kroz razvoj seminara u Jagodini. U početku je to bilo skoro informativnog karaktera, dok je to u poslednjih nekoliko godina ogromna razlika u odnosu na pre, ne samo činjenica da je masovnost mnogo veća, već da je veliki broj učesnika sazreo u znanju koje im ja prenosim kroz ovo vežbanje. Veliki broj i starijih i mlađih, onih iznad 15 godina koji mogu ovo da shvate, usvojili su metodiku koju im prenosim. Među njima ima jedan ozbiljan broj starijih od 25 do 30 godina, pa i starijih, koji su već dostigli vrlo zavidan nivo vežbanja. Sada su ovo seminari kreativnog karatea, koji se podigao na jedan vrlo visoki nivo. LJudi su shvatili da ovaj karate vodi ka njihovom ličnom izgrađivanju. U fizičkom smislu su savladali zavidan broj tehnika Kazeovog stila i moje metodike. Zadovoljstvo mi je bilo videti ovu stariju grupu, koja je uspela sa velikim entuzijazmom, znanjem i umešnošću, zapravo sa veštinom da se izbore sa nekim stvarima koje su jako ozbiljne u vežbanju. Prijatno iznenađenje je povećanje grupe mlađih učesnika, dece od 7 do 8, potom onih od 12 do 13, pa do onih do 20 godina. To je za mene veliki izazov, jer su generalno gledajući, naša srpska deca, naša omladina je u lošem fizičkom i zdravstvenom stanju, njihovom fizičkom izgledu. Nisam zadovoljan kako odrastaju, kako brinu o svom telu, kako njihovi roditelji na to gledaju. Možda ću zvučati malo prepotentno, ali sistem u Akademiji koju sada vodim je na jedan najkompletniji, najzdraviji, najhumaniji, najintelektualniji način zapravo vodi te mlade ljude ka jednom sazrevanju i mentalnom i fizičkom da budu zdravi i pametni članovi ovog društva. Da li će pored toga da nauče i karate – zavisi samo od njih. Koncepcijski gledano, smatram da se Akademija podigla na sledeći nivo, kada vežbanje karatea predstavlja jednu životnu filozofiju – rekao je sensei Velibor Vebo Dimitrijević za čitaoce Novog puta.

Tekst i foto: S.Alempijević