Piše: Mr Dejan Tanić, istoričar

Jedna od glavnih tekovina nečega što volimo često da nazivamo „evropskom civilizacijom” jeste sloboda i kvalitet informisanja. Slobodan protok informacija, naravno, tačnih i proverenih, predstavlja srž kvalitetnog društvenog i sveukupnog civilizacijskog razvoja.

To ne važi samo za sadašnje vreme neverovatno brzog protoka i obilja informacija, već je to važilo oduvek (i naravno, ne samo u Evropi), čak i onda kada su mediji, u današnjem smislu te reči, bili još u povoju. Oduvek je bilo najvažnije da informacija stigne što brže i do što vćeg broja ljudi. Takođe je bitno da najširi obim potencijalnih korisnika informacija bude iskreno zainteresovan za njih.

To, logično, upućuje na neophodnost što šire (javne) kontrole medija, odnosno, da mediji (barem dobar deo njih) treba da bude javno dobro koje će informativno zadovoljiti čitavu strukturu društva. U vremenu tržišne ekonomije pogrešno se smatra da sve mora biti izloženo varljivom i (često) surovom tržištu. Ideja da treba privatizovati sve i po svaku cenu, prisiljava nas da razmišljamo o tome da mi zapravo i ne živimo u nekakvom društvu, već u nekakvoj ekonomiji ili korporaciji. Privatizovanje raznih medijskih kuća, ne samo kod nas, već i u svim društvima koja su razvijala tržišnu ekonomiju, dovelo je do toga da su mnogi mediji izgubili svoju suštinu i potpuno deformisali svoju osnovnu misiju – prenos kvalitetnih i kroisnih informacija.

Umesto toga, mnogi privatni mediji postali su distributeri lake, površne, često i vulgarne zabave i senzacionalističkih informacija iz tzv. sveta poznatih. Na takvim privatnim medijima potpuno je nemoguće pronaći kulturni, obrazovni i naučno-popularni sadržaj, pa često ni kvalitetan filmski program. Na sreću, u ozbiljnim i razvijenim društvima, takav problem je davno uočen i ozbiljno se radi na poboljšanju kvaliteta kompletne strukture medijskog rada i pružanja medijskih usluga.

U mnogim zapadnim zemljama više se ne robuje privatizaciji medija po svaku cenu, jer ne mora da znači da je sve što je privatno (pogotovo u svetu medija) obavezno efikasnije i kvalitetnije od državnog (javnog). Na primer, u Republici Austriji, koja predstavlja jednu od najrazvijenijih (kako u društvenom tako i u ekonomskom pogledu)i najstabilnijih zemalja u Evropi, postoji samo jedna (!) televizija – državna.

U našoj zemlji pomenuti problem privatizacije (čitaj: vulgarizacije) medija postoje sve izraženiji. Jedna od okosnica kvalitativno i kvantitativno jakog informisanja u Srbiji, predstavljaju lokalni javni mediji. Već dugo najavljivana namera državnih vlasti da se privatizuju svi lokalni javni mediji nagoveštava (ako do toga dođe) pravu medijsku i kulturnu katastrofu u Srbiji.

Srpska provincija ionako nije previše bogata kulturno-umetničkim, prosvetnim i naučnim kapacitetima, ali lokalni mediji revnosno, redovno i detaljno prenose sve vesti iz ovih oblasti društvenog delovanja. Ako bi se oni ugasili ili privatizovali, ne samo da bi struktura medijskih usluga bila znatno osiromašena, već bi i gotovo svaki oblik društvenog života bio pred zamiranjem. Niko više ne bi medijski „pokrivao” razna kulturna dešavanja i rad ustanova i institucija koja se bave kulturom i naukom. Tako bi i motivacija da se organizuju ovakva dešavanja bila mnogo manja, jer bi se sve to svelo na neke privatne kružoke o kojima šira javnost ne bi ništa znala.

Iako najveći deo stanovništva radije prati zabavne i sportske sadržaje, ipak postoji odrđen sloj ljudi koji su više nego zainteresovani za kulturno-umetničke i naučne programe. Zbog toga lokalne javne medije treba sačuvati, kako srpska provincija ne bi izgubila i ono malo specifičnosti, originalnosti, kulture i intelektualizma, koji još kako-tako opstaju u ovim teškim vremenima.

Foto: A. Dobrosavljević