Danas, 6. marta navršava se 18 godina od pogibije Dragana Simijonovića Sikija na bosanskom ratištu. Tim povodom će u njegovom rodnom selu Rakitovu, u njegovu čast, biti organizovano dobrovoljno davanje krvi i evocirane uspomene na ovog heroja.

Da njegov grob, kao u većini slučajeva kada su u pitanju junaci iz poslednjih ratova, ne ostane samo mesto sa hladnom mermernom pločom oko koje će se na parastosima i godišnjicama okupljati uža rodbina, pobrinula se i ove, kao i ranijih godina, delegacija Boračke organizacije Republike Srpske kao i nekoliko ratnih drugova iz brigade „Panteri“.

Vreme, kažu, donosi zaborav i bledi uspomene. Ali ne i u ovom slučaju. Svaki susret ratnih drugova na jednom od ovakvih mesta budi i uspomene i sećanja. To su ona mesta koje je pesnik nazvao „svetlim grobovima“ i na kojima se za poginulim može reći „imao se rašta i roditi“. Takav je bio i naš Siki.
U čitavoj srpskoj istoriji bilo je velikih ljudi i velikih dela a, hvala Bogu, bilo je i onih koji su ta dela znali i umeli da opišu. Neka ovaj mali prilog velikom junaku i mom ratnom drugu bude rekvijem za sve poginule u poslednjim ratovima. Ako ih se država, u našoj potresnoj stvarnosti odrekla – narod neće.

„Kolonu vozila što je pratila Sikija na njegovom poslednjem dolasku u rodni kraj zaustavila je tuga i jecaj mnoštva ljudi ispred njegove kuće. Bio sam sa njima. Kiša je lila kao iz kabla. Sanduk je otvoren tu pred kućom, pod slabom svetlošđu ulične bandere, da se odmah uverimo. Siki je to. Nema sumnje. Dobovala je kiša po autu, poklopcu od sanduka, po njemu… Uniforma se kvasila dok su niz bele obraze klizile krupne kapi kiše. Tada sam ga prvi put video da plače. Ne znam da li od tuge za nama koji ostajemo na ovom svetu ili od sreće što odlazi u Carstvo nebesko da se sretne sa Goranom, Brankom, Bosancem, Vasom ili poginulim „panterima“ iz Bjeljine. Ne znam. Na kraju te tužne povorke, koja se teškim korakom pela na sprat njegove kuće noseći mrtvački sanduk, išao je vižljasti momak noseći u rukama dve plastične kese. U jednoj su bile Sikijeve čizme a u drugoj veš. To je bilo sve od imovine koju je stekao za tri godine ratovanja u Bosni.“

Odlomak iz romana „Licem ka vetru“ posvećenom Sikiju i svima koji su ratovali sa verom u Boga.
Saša Živković