Vaskršnja poslanica Episkopa šumadijskog i administratora žičkog G. Jovana 2013. godine

JOVAN
PO MILOSTI BOŽIJOJ PRAVOSLAVNI EPISKOP ŠUMADIJSKI
SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVOM VERNOM NARODU OVE BOGOM ČUVANE EPARHIJE,
BLAGODAT VAM I MIR OD BOGA OCA, BOGA SINA I BOGA DUHA SVETOGA UZ SVERADOSNI VASKRŠNjI POZDRAV:
HRISTOS VASKRSE!

Evo dana koji stvori Gospod, radujmo se i veselimo se u njemu (Ps 118, 29)
Ovim biblijskim slavoslovom, sveradosnom proročkom pesmom, Crkva Pravoslavna objavljuje dan Hristovog Vaskrsenja. Ovaj dan je čudesni dar nebesa, praznik nad praznicima; dan i događaj u koji se ulivaju svi dani i događanja od nastanaka sveta i čoveka; dan koji uliva večni život u prolazne tokove istorije. To je dan u kojem svet i uopšte život zadobijaju svoj večni i besmrtni smisao silom i svetlošću Vaskrsloga Hrista.

Ova blagovest posebno odjekuje u ovo vreme u kome naš narod i naše otačastvo doživljavaju velika iskušenja. Međutim imajmo na umu da smo kroz našu mukotrpnu istoriju često bili usamljeni, odbačeni i prokaženi kao i Gospod na Veliki petak, ali duhom nismo padali, jer smo, budući naučeni od naših svetih predaka, znali da je vreme Velikog petka, vreme probe i provere za sve nas. Vreme Velikog petka je takođe i stalno ljudsko vreme na zemlji; u ogledalu Velikog petka, ljudi se neprekidno svrstavaju među one koji su verni Bogu, večnom smislu postojanja, istini i pravdi i one koji to nisu.

Tako se i pred nas, kao pojedince i kao pravoslavni narod, kao i pred sva prošla i buduća ljudska pokolenja, postavlja se večno pitanje: Hoćemo li za istinom i pravdom Raspetoga i Vaskrsloga Hrista, ili ćemo za obmanama i nepravdom ljudskom koja nas neminovno vodi u beznađe i očajanje? Na ovo pitanje ne odgovaramo svi na isti način jer nije lako ostati veran Raspetom Bogu i raspetom bratu, u trenutku svenarodnog raspeća i sveopšte nesreće. Zato je potrebno da vaskrsne i da se obnovi u nama vera u Vaskrsenje i Vaskrsloga koji nam poručuje: Ne bojte se i da se ne plaši srce vaše, jer ja pobedih svet! (1 Jn 5, 4). Važno je dakle da u svim vremenima, pa i u ovom našem, sačuvamo čvrstu veru, zdravu pamet i čist obraz, ako mislimo biti istinski ljudi i pravi Božiji narod.

Šta nam valja činiti da bi u ovome uspeli? Potrebno je da se vratimo hrišćanskim vrednostima života i svetlosti Hristovog Vaskrsenja, jer samo Hristova svetlost koja je zasijala iz Njegovog groba obasjava i prosvećuje sve nas, pa zato u Crkvi i govorimo: Svetlost Hristova, prosvećuje sve. Moramo se osloboditi mraka koji nam mnogi nude kao svetlost, uvek imajući na umu da tamo gde nema Hrista i Vaskrsenja, nema ni svetlosti. Hristovim Vaskrsenjem otvoren nam je prozor za više vrednosti, za svetlost koja ne prolazi i ne tamni. Dok su kapci zatvoreni na kući, mrak je u kući. Tako je i sa nama i u nama. Dok smo zatvoreni u sebe, onda smo u marku i ne samo što ne vidimo drugoga, nego ne vidimo ni sami sebe. Čim otvorimo kapke svoje duše, svoga srca, svetlost Hristova i toplota Njegova ulaze u nas. Svetlost i toplota, to je vera koja nizvodi svetlost istine s neba u dušu našu donoseći joj radost; a kapci na duši našoj jesu: zloba, mržnja, pakost, gordost, samoživost, neosetljivost za sve ljude. Drugim rečima to su naši nepokajani gresi. Stoga što manje grehova ima čovek, to je veća vera u vaskrsenje, i to je veća radost u praznovanju Vaskrsa Hristova, a što je savest pomračenija i obremenjenija gresima, to je vera slabija i radost manja. Zato otvorimo te kapke pokajanja, i pustimo svetlost vere i toplotu duhovne radosti u duše naše. Tako se nećemo zastideti u onaj dan kada angeli Božiji o sveopštem vaskrsenju zatrube i objave dolazak Hristov (Mt 25, 31). Ljuto će se zastideti i zaridati tada oni koji u Hristovo vaskrsenje ne verovaše niti se u svoje nadaše. Zato držimo veru da se ne zastidimo; imajmo nadu da se ne ustrašimo. I još, činimo svako dobro delo, da se udostojimo biti nazvani blagoslovenima. Da bi tako čuli iz usta samog Gospoda Vaskrsitelja imena naša pročitana iz knjige večnoga života: Priđite blagosloveni Oca moga, nasledite Carstvo nebesko prigotovljeno vam od postanka sveta (Mt 25, 34).

Da bi nasledili Carstvo nebesko treba da pazimo na sebe i da stražimo nad sobom, nad svim onim šta mislimo, osećamo i radimo i da po jevanđelskoj reči činimo drugom ono što želimo da drugi čine nama (Mt 7, 12). U ovome je sadržan put i metod i etika ljudskog života i način kako da tu etiku primenimo u svoj svakidašnji život. Zato nas je Crkva kroz ceo Vaskršnji post upućivala na molitvu Sv. Jefrema Sirina: O Gospode, Care, daruj mi da sagledam svoje grehove i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove vekova. Crkva Božija na osnovu svog bogodanog iskustva zna da je načelo poznati sebe i neosuđivati drugog samo početak istinske promene, rasta i usavršavanja čovekovog. Nije dovoljno znati istinu, saglasno istini treba živeti. Neophodno je neprekidno paziti i stražiti nad sobom. Bog je otkrio istinu proroku Mojsiju i dao mu Zakon, ali mu je onda rekao: Pazi na sebe (5 Moj 4, 9). Tako i Hristos poziva sve ljude: Pazite na sebe…(Lk 17, 3) i još: Stražite, dakle, u svako vreme moleći se da se udostojite da izbegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovečijega (Lk 21, 36); Pazite, stražite i molite se; jer ne znate kad će vreme nastati (Mk 13, 33) – to jest vreme smrti i vreme drugog dolaska Hristovog.

Jedino preko tog i takvog straženja nad sobom i nad svojim ponašanjem čovek može uspostaviti pravi odnos prema sebi, prema tvorevini Božijoj i prema drugim ljudima. Pazeći na sebe čovek spoznaje svu snagu prve zapovesti Božije: Ja sam Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga; Nemoj imati drugih bogova osim mene (2 Moj 20, 2-3). To znači: Bogu se treba klanjati i njemu jedinom služiti (Mt 9, 10). Tvorevinu i čoveka treba poštovati kao delo ruku Božijih a Bogu kao darodavcu večnog života služiti.

Upravo je kvasac Hristovog Vaskrsenja ono što daje večni život i smisao svemu postojećem, obesmrćuje prirodu ljudsku i kosmičku. Taj isti kvasac i svetlost Hristovog Vaskrsenja daruje netruležnu vrednost i svakom pravom ljudskom stvaralaštvu, kulturi i umetnosti. Kultura i umetnost su samo onda istinske i živonosne kada nose u sebi zov i dah večnosti, kada oplemenjuju ljudski život, vaspitavaju um, srce, oko, i hrane čoveka pravim vrednostima uzvodeći ga večnom smislu; kada bude osećanje za večno čovekovo dostojanstvo.

Priđimo, dakle, bliže vaskrslom i pobedničkom Gospodu našem i zapitajmo se prvo, koga je On pobedio vaskrsenjem Svojim, i drugo, koga je On oslobodio pobedom Svojom? Vaskrsenjem Svojim Gospod je pobedio dva najljuća neprijatelja života ljudskog i dostojanstva ljudskog: smrt i greh. Ova dva neprijatelja ljudskog roda rođeni su onda kada se prvi čovek odrodio od Boga pogazivši zapovest o poslušnosti prema svome Stvoritelju. U raju čovek nije znao ni za smrt ni za greh, ni za strah ni za stid, jer uz živoga Boga čovek nije mogao znati za smrt. Živeći u savršenoj poslušnosti prema Bogu on nije mogao znati za greh. A gde se ne zna za smrt, ne zna se ni za strah; i gde se ne zna za greh, ne zna se ni za stid od greha. Čim se čovek ogrešio o svespasonosnu poslušnost prema Bogu, strah i stid ušli su u njega; on se osetio beskrajno udaljen od Boga naslućujući mač smrti nad sobom. Zato kada Bog viknu Adama i reče mu: gde si? on reče: čuh glas u vrtu, pa se poplaših, jer sam nag, te se sakrih (1 Moj 3, 7-10). Dotle je glas Božiji krepio, radovao i oživotvoravao Adama, a tada, posle učinjenog greha, taj isti glas Božiji raslabljavao ga je, strašio i umrtvljivao. Dotle je Adam gledao sebe odevena u angelsku odeću besmrtnosti, a tada je ugledao sebe naga, ponižena i zarobljena.

Gospod je zato i došao da podigne palog čoveka i da ga svojim Vaskrsenjem oslobodi od robovanja grehu i smrti, da mu da život večni i da nam vrati radost. Tako nam govori i Vaskršnji tropar: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i onima koji su grobovima život darova. Ovo je sveradosna pesma koju pojemo za Vaskrs – praznik nad praznicima. Od nje nema radosnije pesme za čoveka i za sva bića. U ovom vaskršnjem troparu je iskazana pobeda života nad smrću, i time – smisla nad besmislom, neprolaznosti nad prolaznošću. Samo ako je čovek večno biće – on je istinito biće. Istina postoji samo onda ako život trijumfuje nad smrću, svetlost besmrtnosti nad tamom, truleži i ništavila. Zato Sveti apostol Pavle i kaže: A ako Hristos ne vaskrse, onda je prazna propoved naša, pa prazna i vera vaša (1 Kor 15, 14). Sve je uzaludno i besmisleno: nebo i zemlja sva stvorenja i čovek kao najsavršenije Božije stvorenje, ljudska istorija i sva zbivanja u njoj, ako večni, život, nije na početku i ako se sve ne iskrcava na obalu večnog života. Da ta stvarnost i nada postoje – potvrđuje nam Hristovo Vaskrsenje.

Zato, braćo i sestre, radujmo se Vaskrslom Gospodu! Jer znajmo, ako se radujemo Njemu, mi se radujemo samima sebi, večnima i besmrtnima. Neka vam je radostan i blagosloven ovaj sveti dan, i neka ste blagosloveni svi vi koji ste se sabrali u svojim hramovima, i neka Bog da, da se u njima uvek sabirate, da se slažete a ne da se delite, da u njima Boga proslavljate, da u njima hrišćanski jedni druge zagrlite i da tako zagrljeni zapevate: praštamo sve radi Vaskrsenja.

Slaveći Vaskrslog Gospoda našeg, pobeditelja greha i smrti ja vas u ime Crkve Božije u Šumadiji pozdravljam pobedonosnim i najradosnijim pozdravom,
Hristos Vaskrse – Vaistinu Vaskrse!
Vaš u Vaskrslom Gospodu,
JOVAN
Episkop šumadijski