Ivan Stošić iz Jagodine poseduje impozantnu kolekciju značaka fudbalskih klubova, federacija i značaka sa svetskih prvenstava u fudbalu

Ivan Stošić, diplomirani mašinski inženjer u penziji, rodom iz Priboja kod Vladičinog Hana, koji je najveći deo svog života proveo u Jagodini, ima kolekciju od 30.000 isključivo emajliranih značaka fudbalskih klubova, federacija i značaka sa svetskih prvenstava u fudbalu. Najznačajnije mesto zauzimaju baš primerci iz Portugalije, Argentine i Brazila. Naš sagovornik ima 1.000 komada značaka fudbalskih klubova iz Argentine, preko 1.500 iz Portugala i oko 300 iz Brazila. Ali, pošto je zvezdaš, najdraža mu je prva značka kluba za koji navija iz 1945. godine. Ivan priznaje da su po kvalitetu i dizajnu ipak najlepše značke iz Portugala i Brazila.

– Po kvalitetu i vrednosti kolekcije bio sam među prvih pet kolekcionara u bivšoj Jugoslaviji. Sada u Srbiji samo Voja Gajin iz Novog Sada ima bolju kolekciju od mene. Ali, on je prodao babinu kuću da bi od jednog Beograđanina koji je živeo u Austriji kupio njegovu impozantnu kolekciju od 55.000 značaka. U ono vreme jedna značka iz te kolekcije, koju su činili predratni fudbal i austrijski klubovi, mogla je da se proda od 20 do 50 ondašnjih nemačkih maraka – kaže Ivan.

Značke je počeo da sakuplja kada je bio u poslednjem razredu jagodinske gimnazije. Na jednom času primetio je da Miodrag Nedeljković, sa kojim je sedeo, neprestano gleda u nešto ispod klupe. Kada ga je upitao šta radi, Miodrag mu je pokazao veliki beli koverat s oznakom Fudbalskog kluba „Real Madrid”. Ivan ga je pitao kako ih je dobio, a drug mu je odgovorio da je pisao klubu i da su mu poslali. Pošto se Ivanu to učinilo zanimljivim, i on je rešio da počne da sakuplja značke fudbalskih klubova. Prvo pismo poslao je FK „Sar briken“ iz Nemačke. Danima je s nestrpljenjem iščekivao poštara, a kada je on konačno doneo koverat, bio je presrećan.

– Dok sam studirao u Beogradu, nastavio sam da pišem fudbalskim klubovima po celom svetu. Tako sam upoznao Kostu De Silva, vrsnog kolekcionara iz Portugala, koji je sarađivao sa firmom koja je izrađivala značke. On bi mi poslao 30 značaka stranih klubova. Izdvojio bih 10 najboljih, a potom bih se našao sa starim kolekcionarima iz Beograda koji su bili gladni značaka stranih klubova, kojima bih ponudio 20 značaka. Za njih bih dobio 60 značaka naših prvoligaša. Te značke bih poslao Kosti, a on bi mi opet poslao druge značke. I tako je moja kolekcija rasla geometrijskom progresijom – dodaje Ivan.

On je deo duplikata prodavao, naročito u vreme krize i kada je na birou bio dve i po godine. Devedesetih godina, kada je plata u Srbiji bila od 50 do 60 nemačkih maraka, on je za mesec dobijao 350 maraka. Značke je uglavnom prodavao Italijanima.

Inače, on je sa ocem Milojkom i majkom Jelicom, koji su bili prosvetni radnici, u Jagodinu doselio kada je imao sedam godina. Od malena je voleo nešto da sakuplja. Prvo su to bili klikeri staklenci, potom crno-bele sličice sa segmentima iz utakmica, pa šibice. Prvu ozbiljniju kolekciju činile su poštanske markice. Pošto mu je ujak bio direktor Seizmičkog saveza, imao je markice iz celog sveta. On mu je doneo i prvu lupu, album i knjigu o tome kako ih treba sakupljati. Tako je Ivan napravio kolekciju od desetak hiljada poštanskih markica.

Brak sačuvala ljubav
Ivan je radio u Fabrici „kablova”. U međuvremenu je završio Školu za rezervne oficire u Zadru. Pošto je dobio odmor, 1974. godine rešio je da letuje u Makarskoj. Tamo je upoznao Nađu, lepu Dalmatinku. Kada se vratio u Jagodinu, nastavili su da se dopisuju. Posle godinu i po dana su se venčali, a Nađa je došla u Jagodinu.
– Ovde smo živeli do pred rat. Onda smo se preselili u Split kod njenih. Radio sam u predstavništvu „Elmosstana“. Kada se zaratilo, dobio sam vojni poziv. Kako bih izbegao odlazak na ratište, pozvao sam kolekcionara iz Splita, koji je pozvao mog oca kako bi mi on poslao lažni telegram o smrti moje majke. Tako sam se izvukao – iskren je Ivan.
Pošto nije smeo da se vrati u Split, Nađa je sa njihove dve kćerke dolazila u Jagodinu. NJihov brak je, kaže Ivan, opstao zahvaljujući velikoj ljubavi. Od 2000. godine on se vratio u Split, ali još uvek redovno dolazi u Jagodinu.

Tekst i foto Z. Gligorijević