Stanoju Ivanoviću u radionici pomagala supruga Vidosava, a njegovom sinu Ivici pomaže supruga Milica

Ivica, Milica i Stanoje

Stanoje Ivanović iz Dublja nadomak Svilajnca kovač je već pola veka. On i njegov najmlađi sin Ivica jedini su kovači u ovoj opštini. Stanoje je godišnje pravio po stotinak zaprežnih kola, čeza i fijakera, a tokom sezone oranja dnevno je klepao po 40 raonika. Ivica je samo ove sezone napravio 800 novih raonika i oklepao 500 komada, a za 14 godina, koliko se bavi ovim zanatom, uradio je kovanu ogradu čija je ukupna dužina oko 4 kilometra.

– Za nekoliko godina neće imati ko da radi, jer niko neće da uči za kovača. A to je najlakši zanat. Samo ga treba poznavati. Ako bih ugrejao raonik i morao da razmišljam šta da radim sa njim, bolje bi mi bilo da zatvorim radnju-navodi Stanoje, koji i dalje radi iako ima 68 godina.

On kaže da je u Poljoprivrednoj zadruzi u rodnom Kumanovu završio trogodišnji kolaro-kovački zanat i da je radio još dok je išao u školu.

U sezoni oranja, koja traje oko dva meseca, za njega nije bilo spavanja. Ali je dobro zarađivao. Nikada, kaže, nije morao da gleda koliko novca ima u novčaniku, jer je imao za sve i za školovanje četvoro dece. Kada danas krene u prodavnicu ili kafanu, uvek prvo mora da pogleda da li ima dovoljno para.

– Cela porodica mi je pomagala. Najpre supruga Vidosava, koja nije mogla da gleda kako se mučim. Održavala je mehove, koji su raspirivali vatru i kleštima pridržavala kad god bih nešto otkivao ili vario. Kasnije su se uključili i sinovi Saša, Mita i Ivica. Bio je to raj za oči i uši kada bismo složno držali i otkivali gvožđe-dodaje Stanoje.

Saša je postao bravar i otišao u Rusiju, Mita je postao mesar, a najmlađi Ivica radi u očevoj radionici. On radi sve od gvožđa, ali pravi i prikolice, velike nastrešnice za firme, održava kamione, bagere i ult mašine. Od sedam izjutra do ponoći svakog dana. Trenutno pravi nove raonike za narednu poljoprivrednu sezonu.

Ivica Ivanovic pravi i prikolice

– Bio sam svestan da je kovački zanat težak i prljav, ali mi je mnogo značilo kada bi mušterija otišla zadovoljna iz očeve radionice. Zato sam rešio da i ja postanem kovač. U suštini, ništa mi nije teško. Najteže je da se stvori poverenje kod mušterija. Dokle god postoji traktor, za kovače će biti posla-kaže Ivica.
On dodaje da onaj ko želi da radi kao na zapadu ne mora da ide u inostranstvo, već i u Srbiji može dobro da zaradi. Doduše, ne baš za neki luksuzni život, ali za osnovne potrebe ne mora da brine. Zanimljivo je da njegova supruga Milica pomaže u radionici. Više je zadužena za vođenje dokumentacije, odlazak u banku i nabavku robe, ali kad ustreba, i ona njemu klještima pridržava gvožđe da bi on mogao da otkiva.

– Nije mi teško. Bolje je da radim u porodičnoj firmi, nego u preduzeću. Dovoljno zaradimo za život i za školovanje dvoje dece- kaže Milica.

Tekst i foto Z. Gligorijević