Života Adamović i njegova supruga LJubica iz Crkvenca jedini su u selu koji nemaju ni platu, ni penziju. Osnovni i glavni prihod dobijaju od prodaje mleka. Pored toga, oni sade kukuruz i pšenicu, uzgajaju ukrasnu živinu i jedini u Crkvencu imaju rasadnik ukrasnih četinara i parkovskog drveća. Uzgajaju dvadesetak raznih vrsta, poput stubaste jelke, smaragd, kajroke i druge vrste. Ranije su dobro zarađivali od prodaje jelki, ali njih više niko ne kupuje, jer su plastične kineske jelke mnogo traženije od prirodnih.

Ovaj vredan bračni par zatekli smo kako u plasteniku žili ukrasne četinare.
– Sada ih žilimo, iduće godine idu u kontejner, a sadimo ih tek treće godine. Za prodaju stižu tek za pet-šest godina. To je velika muka, a cena je pala. Imamo i osam krava i ukrasnu živinu. Sadimo i kukuruz i pšenicu, ali i to se ne isplati zbog niske cene. Mleko nam plaćaju po 30 dinara za litar. To je bogu plakati. Od svega radimo pomalo, a na kraju ništa – kaže Života.

On dodaje da ukrasne četinare i parkovsko drveće jedva mogu da prodaju za 500 dinara po komadu, dok je ranije svaka sadnica mogla da se proda za 1.000 dinara. Kada se uzme u obzir koliko su uložili u plastenik, u ograđivanje rasadnika, kao i troškove za saksije, đubrivo i navodnjavanje, ne da nema zarade, već su u minusu. Ali, nešto mora da se radi.

Adamovići kažu da su osamdesetih godina prošlog veka mogli da žive samo od novca koji su im donosile jelke i ukrasna živina. Sada je zarada smanjena 80 posto. Zarada im se smanjila, jer u opštini ima još tri-četiri rasadnika.
– S druge strane, narod gleda da preživi, a ukrasni četinari i parkovsko drveće su luksuz. Pošto nemamo ni platu, ni penziju, izdržavamo se od prodaje mleka. Jedini u selu nemamo penziju. Ne razmišljam šta će da se dogodi kada još ostarimo i ne budemo mogli da radimo. Mislim da ima neka sila koja brine o tome – navodi LJubica i dodaje da će njihov unuk Aleksandar Katić najverovatnije nastaviti da se bavi ovim poslom.

Života je bio jedan od retkih poljoprivrednika u Pomoravlju koji je uzgajao i paunove, ali je od ovog posla potpuno digao ruke, jer više nema kupaca. Nekada je proizvodio po 60 komada godišnje i par prodavao po 1.000 evra.

– Posao sa papagajima, kanarincima, ukrasnom i rasnom živinom znatno je stagnirao. Ukrasne kokice „bantam”, „federfis” i „kokenkine” uzgajam od 1972. godine. Do pre nekoliko godina par sam prodavao po 50 ondašnjih nemačkih maraka, a sada mogu da dobijem desetak evra. Godišnje sam proizvodio po 300 komada, a sada tridesetak. Ostaju mi samo medalje sa raznih sajmova, jer je moja ukrasna živina osvajala najviše poena – zaključuje Života.

Tekst i foto Z. Gligorijević