Na samo desetak kilometara od Jagodine, pored najpoznatijeg jagodinskog manastira Jošanica, polako se gasi selo Jošanički Prnjavor
Po narodnom predanju, knez Lazar je lovio u ovim krajevima, pa je greškom ustrelio ispred jedne pećine isposnika Jošu, misleći za njega da je medved jer je siroti isposnik bio zarastao u bradu i kosu. Poneo ga je prema najbližem naselju ne bi li ga spasao, ali je Joša u putu izdahnuo. Knez Lazar je za dušu isposnika na tom mestu podigao manastir Jošanicu. Kažu, Lazar je sa Milicom stao pred oltar u ovom manastiru.
Prvi sneg je prošao i mahom se otopio. U Jošaničkom Prnjavoru se nije sasvim ni istopio, pa snežni pokrivač izgleda pocepan, star i odrtan. Selo je tik iznad manastira pored Jošaničke reke, a od mnoštva odžaka, retko iz kojeg izbija dim. Visoko iznad krovova zjapi kamenolom, čiji izgled još više sablaznjuje i onako sablasnu sliku.
U selu koje je nekada imalo blizu stotinak domova, ostalo je svega 20 stanovnika, a i oni su stari i bolesni, pa je teško ikoga i naći. Do sela ne ide autobus, a nemaju ni prodavnicu. Do prodavnice im valja pešačiti 3 – 4 kilometara, ko može…
Ugledah sredovečnu ženu koja posluje nešto ispred kuće. Porazgovarah sa njom. Zove se Emilija Avramović. Žena je zlehude sudbine. Bila je udata u selu Šuljkovac, pa se posle četiri decenije braka zbog neslaganja sa sinom, vratila na rodno ognjište.
– Ja sam ovde rođena i evo, morala sam opet da se ovde i vratim. Malo je ljudi, neki dođu samo vikendom na po neki dan. Prođe po 4-5 dana da nikog ne vidim niti popričam sa nekim. Svaki dan mi je isti; spremim ‘leba s ‘leba, nešto operem…imam jednu ovcu i jagnje i nekoliko kokoški, nemam nikakva novčana primanja – priča Emilija.
U selu nema dece da odavde idu u školu. Žitelji su stari mahom preko sedamdeset.
– Nekada je ovde bilo živo i lepo. Nas 17 đaka je odavde išlo u Lozovik u školu. Sve kuće su bile pune…njive su bile pune, radili smo jedni drugima u pozajmicu. Niko više ništa ne obrađuje. Njive koje smo nekada obrađivali, sada su se pretvorile u šume – nastavlja Emilija, pružajući ruku prema potesu Tavan, gde su im nekada bile njive, a suze joj naviru na oči.
Idući kroz selo, pašće vam u oči da gotovo nema kuće na kojoj nema bar jedne umrlice. Mnoge su sa katancima na kapiji i umrlicama na fasadi. Svaka bandera je pretrpana umrlicama.
Put me odvede u dom Radovana i Slobodanke Veljković. Oni su dobrano zagazili u osmu deceniju. Njima je nedavno umro sin.
– Sin Milan mi je mlad umro u 46. godini. Ostavio ćerkicu Janu od dve i po godine – kaže Slobodanka. I oni sami su bolesni. Jedva se kreću, nisu kadri da brinu o sebi, a bol za sinom ih je još više skrhao. Teško sastavljaju kraj sa krajem.
– Moj muž prima 16 hiljada penziju, snaja i unuka imaju 11 hiljada porodične penzije od sina, ali od tih para plaćamo 150 evra mesečnu ratu za stan – kroz suze priča Slobodanka – Uzeo je siromah stan na kredit, malo pred smrt, nije znao da će da umre… nemam više snagu. Nemam život. Nemam moć.
Pomogne im, kažu, komšija koji dolazi kod svojih roditelja, nacepa drva…
Radovan je pre neki dan pao jer se teško kreće pomoću štaka, ugruvao se, ne može nikud.
– Dva puta sam podnosio molbu za tuđu negu, ali su me odbijali – kaže Radovan dok čisti orahe iz velikog limenog lonca i greje se pored šporeta ispucale plotne i pokvarenih vratanaca.
Dve kuće dalje, nalazi se dom Živomira i Stanimirke Veljković. Oni imaju po 82 godine. Ni oni nisu bolje sreće. Živomir leži u krevetu, sa slomljenom čašicom kolena. Pao je u kući. Ima dva stenta u grudima. Gleda ga supruga, kojoj je polomljena ruka, pa joj je cirkulacija nikakva i samo koliko da ima ruku. Stanimirka je radila 15 godina u školi i ima 10 hiljada penziju.
– Ovo je kučeći život. Nemamo šta gde da kupimo ni za ono malo para što imamo. Moramo da trpimo. Sin dođe, obiđe nas, ali i on je bolestan. Imao je rak, pa mu je odstranjeno celo plućno krilo, ne može ni on. Juče nas je vozio kod lekara i stalno vadi onu pumpicu i duva u usta.
Nikog nema da te pita kako si, šta si. Bar da imamo prodavnicu, da kupimo nešto da jedemo…ne možemo da idemo u susedna sela. Ima 5 – 6 godina kada sam poslednji put išla u prodavnicu. Da imam još neki prihod, pa da platim neku ženu da nas pogleda, da nam spremi nešto da pojedemo…-priča Stanimirka plačnim i molećivim glasom, misleći valjda da sam u situaciji da im pomognem.
Na putu sretoh čoveka koji kolicima izvozi sneg iz dvorišta. I Živadin Antić ima 82, ali se dobro drži. Ipak nije u stanju nešto ozbiljnije da radi.
– Više od dvadeset godina ne obrađujemo zemlju, njive su se ušumile. Posadimo baštu po malo. Imao sam ove godine lepu papriku, ali sačuvao sam je od lopova, kupus nisam mogao…posekoše ga… preko 80 glavica. Čuo sam da su lopovi iz susednog Miševića i Lozovika– kaže Živadin.
I njemu mnogo nedostaje prodavnica, ali i prizor da vidi dete u selu. –Ima više od deset godina kako nemamo prodavnicu. Dok je bila, skupimo se uveče, porazgovaramo, popijemo po koje pivo, imali smo jednog svirača, pa i zaigramo…sada je zamrlo sve. Željan sam dete da vidim u selu. Neki dan je jedan čovek iz Jagodine proneo jedno malo, u uprtačima kao kengurče, kada sam ga video, bilo mi je puno srce – reče Živadin, a u očima mu zaiskriše suze.
Rekoše mi da je u selu najstariji Živomir Kostić. I on ima 82 godine. I više neznam ko u ovom sumornom selu, u kome se ne možete oteti utisku da je u samrtnom ropcu, nema 82 godine…
Živomir je malo vitalniji i živi sam. Priča kako je 1948. završio Školu za rezervne oficire u Tuzli i kako su ga ostavljali u službi, ali se morao vratiti, jer je izdržavao sedam članova porodice. Kako je još 1950. godine nabavio treaktor iz Nemačke, prvi u kraju. I taman pomislih, pa dobro, doživeo čovek normalnu starost…
– U drugoj kući mi živi sin. Šlogiran je u jednu ruku i nogu. Sada se kreće, ali moram da ga pogledam… – reče Živomir.
Milena je bila predsednik Saveta mesne zajednice, ali se razbolela i sada ni mesna zajednica ne funkcioniše ovde.
– Evo, idem na prijem kod Palme i ja ću mu kao najstariji meštanin reći da nemamo mesnu zajednicu, pa neka vidi šta će…valjda će nešto učiniti – nada se Živomir.
Živomir je, kažu, najstariji među starima, a kada sam upitao ko je najmlađi, rekoše mi:
– Nema ovde najmlađeg!
Tekst i foto: Slađan Alempijević
