Rekovčanin Milivoj Milić čim ustane „izabere“ da li će tog dana biti policajac, vojno lice, advokat, pekar…

Još kao deca maštamo o tome čime bismo voleli da se bavimo kad odrastemo. Neretko to budu nerealni snovi. Pitanje je i koliko ljudi u 18 godina umeju da izaberu zanimanje koje baš njima odgovara. Čak i kada završe studije, mnogi se razočaraju, jer su posao zamišljali sasvim drugačije. U današnje vreme opšte besparice i nezaposlenosti mnogi su prinuđeni da rade poslove koji nisu u njihovoj struci. Verovatno je najmanje onih koji rade baš ono što vole. Tako je bilo i sa četrdesetdvogodišnjim Milivojem Milićem, rodom iz Benkovca, koji živi u Rekovcu, koga je zadesila i sudbina mnogih izbeglica.

Milivoj je završio osnovnu i počeo saobraćajnu školu, ali ju je napustio i počeo da radi kao građevinski radnik u firmi u kojoj je radio i njegov otac Jova. Bavio se i poljoprivredom i stočarstvom, jer je to bio dodatni prihod za porodični kućni budžet.

Po izbijanju rata na prostorima bivše Jugoslavije, Milivoj je sa svojima došao u Srbiju. Milići su ostali bez kuće i okućnice, 40 ovaca, 27 koza, konja i svinja. Danonoćnim radom uspeli su da kupe kućicu u Rekovcu, u kojoj, nažalost, Milivoj živi sam, jer su mu roditelji preminuli, a brat Ljuba otišao u Ameriku. Naš sagovornik ostao je bez ikog svog, ali su ga Levčani prihvatili, a i on je sa njima izgradio odnos poverenja.

I kad već nije mogao da bira sudbinu, Milivoj je rešio da menja zanimanja. Tako je jednog dana saobraćajni policajac koji reguliše saobraćaj na ulicama Rekovca, drugog dana privodi kriminalce, trećeg zastupa državu Srbiju u najtežim sudskim predmetima i štiti njene interese, jer mu, kako reče, pojedinačni privatni slučajevi nisu zanimljivi, četvrtog je pekar, petog vojnik koji s tranzistorom i ruksagom ide na vojnu vežbu… Ima dana kada je lekar, pa bakama meri pritisak, kada je veterinar, carinik, kapetan, običan vojnik, Deda Mraz…

-Danas sam policajac, koji juri kriminalce. Imam i lisice i pištolj. Po potrebi sam i saobraćajni policajac. Imam i palicu sa oznakom „stop“ da bih mogao da zaustavljam automobile kada je gužva. Imam sve uniforme, aparat za merenje pritiska, lekarske slušalice. Imam sve što ti život pruža od hiljadu ruža. Najviše bih voleo da budem pilot da bih video kako izgleda na nebu i kako nizija izgleda odozgo. Imam i ličnog vozača-kaže Milivoj.

Pošto ne postoji Rekovčanin koga ne poznaje, ovaj šaljivdžija nam reče da on „drži“ Rekovac. Da nije njega, kaže, sve bi se

raspalo. Nedavno je, kaže, pregovarao sa Putinom o prekidu vatre, a on mu je obećao da će obustaviti sve aktivnosti kada Rekovac bude gasifikovan. Davao je, kaže, raport i Vučiću o stanju na ulici. Izveštavao ga je o pojavi zmija na ulici. Najviše ima anakondi i šarana gluvaća.

-Kada radim, vreme mi brzo prođe. Najduže mi je kada spavam-setno reče Milivoj, malo se zamisli, pa nastavi: -Treba mi neka devojka. Dosadilo mi je da živim sam. Mada, ko po noći luta, taj po danu drema, a ko ženi veruje, taj pameti nema. Žene neće ni da rade. Ali, boli me duša i tužan sam što nemam ženu. Valjaće valjda neka. Prvo ću da je nacrtam, pa ću da je nadjem.

Na pitanje kakve mu se žene dopadaju, Milivoj je odgovorio: -Pa voleo bih da bude crnka i da ima dve noge. Voleo bi, kaže, da ima i dete. Nije precizirao čime bi se ono bavilo, ali bi bilo čovek.

Čini se da ovaj odgovor sadrži i smisao Milivojevog postojanja. Kada bi svi tako razmišljali, svet bi bio mnogo bolji. A Milivoj jeste čovek. Meštani kažu da je veoma pošten. Starije osobe mu daju novac da im plati račune, a čak nosi pazar i nekim privatnim firmama. Nikada nije uzeo ni dinar. Često besplatno pomaže starima. Njegov neobičan način života samo je beg

od ružne svakodnevnice. On, prosto, šalom rasteruje tugu u nadi da će nestati ožiljci koje nosi na duši.

Kanta kao sudbina
Milivoj, zapravo, radi kao čistač ulica, odnosno volonter Centra za socijalni rad. Prima 15.000 dinara mesečno. Kaže da pomoć kasni dva meseca.
-Radim danju, radim noću. Hoću, majko, hoću u gradsku čistoću, izmenio je Milivoj stihove Borine pesme.
Potom je brzo pobegao u svet mašte.
-Ja sam i novinar. Dragi gledaoci opštine Rekovac, ovde je sve propalo. Njive nisu uzorane, mladi odlaze u gradove, o starima nema ko da brine.

Ugostio Francuze
-Dvojica biciklista iz Francuske, koji su se obreli u Rekovcu, videvši Milivoja kako reguliše saobraćaj, obratila su mu se za pomoć. Ne znam kako su se sporazumeli, tek, Milivoj ih je odveo svojoj kući, dao im da jedu i piju. Biciklisti su i prenoćili kod njega-kaže Goran Jovanović iz Bara kod Rekovca.

Tekst i foto Z. Gligorijević