BOŽIĆNE IGRE U SELU LOVCI KOD JAGODINE

Po kazivanju starijih meštana, kojima su pričali njihovi dedovi, a njima njihovi, igra se u Lovcima tradicionalno igra na Božić najmanje dvesta godina. Lovčani nisu od tradicije odustali i još uvek je održavaju igrajući – popitak

Popitak na bapki

Ovogodišnje lepo i za Božić neobično sunčano vreme, dobrodošlo je igračima popitka. Ono je doprinelo da bude dosta igrača, ali i veliki broj publike. Bilo je čak tridesetak igrača, a publike, tek nešto manje; dvadesetak. Na ovom broju gledalaca, pozavideo bi im i neki seoski fudbalski klub.

Kada je reporter Novog Puta drugog dana Božića oko podne stigao na „igralište”, igra je već tekla uveliko. Igralo se i prvog dana Božića. Ove godine se igralo na strništu Milana Danilovića, koji je jedan od glavnih organizatora ove drene igre, jer on sam pravi potrebne rekvizite za ovu igru. Kažu, tako je i bolje, jer neće niko da se ljuti da su mu ugazili njivu. Neko je poneo spravu za pucanje, staru ne baš kao igra, ali veoma staru – karabit i kutiju. Eksplozija karabitnog gasa odjekuje iz prazne limene kutije, bez mogućnosti da ikoga povredi. Po neko je poneo i malu flašicu „mučenice”, ali se ona samo prba, malo gucne, jer ako neko popije koju više – od igre nema ništa. Za ovu igru je potrebna bistra glava, hitrina, spretnost i brzina.

Na prvi pogledigra, najviše podseća na amričku nacionalnu igru – bejzbol. Ili mi se to tako učinilo, možda je upravo – obrnuto. Udara se neka loptica, neki je hvataju u letu, neki trče u polje između dve grupe igrača sakupljajući štapove…

Međutim, ova igra koja se zove – popitak, ima tačne nazive svojih rekvizita i striktna pravila.

Milan Danilović iz Lovaca: jedan od glavnih organizatora igre

– Od rekvizita, za igru je potrebno određeni broj, u zavisnosti od broja igrača, drvenih štapova koji se zovu – maška. Maška je dužine 90 i debljine oko 3 santimetara. Treba da bude napravljena od suve drenovine. Takvo drvo je jako i žilavo, pa neće pući prilikom bacanja. Drugi rekvizit je – bapka. Bapka je takođe od drveta i treba da bude dužine oko 50, a debljine oko10 santimetara. Ona treba da ima i dve zašiljene raklje, da bi mogla da se u zemlju pobode pod kosinom. Na bapku se postavlja – popitak. Popitak, po kome je igra i dobila ime, je cilindričnog oblika, dužine 5 i debljine 3,5 santimetara. Sa jedne strane je ravan, a druga mu je malo zaobljena. Popitak treba da bude od suvog drenovog čvora, jer je takav drveni čvor najtvrđi. Popitak trpi veoma jake udarce maške i zato je potrebno da bude tvrd da ne bi pukao. Međutim, ta tvrdoća zadaje grdne muke „hvatačima“ iz druge grupe, ali to je igra – priča nam o rekvizitima poznati umetnički kovač iz Lovaca, Saša Jovanović i dodaje da sve rekvizite za igru popitak pravi Milan Danilović iz Lovaca.

Ovu igru može da igra od dvoje, pa do veoma velikog broja igrača. Može da ih bude po 30 – 40. Zavisi od toga kakvo je vreme, jer igra ipak ne može da se igra po kijametu i snežnoj mećavi. Po snegu, ako je lepo vreme – može.

Popitak ima svoja striktna pravila, koja Lovčani čuvaju od zaborava.
– Za igru je porebno „igralište” od bar 10 – 15 metara širine i dužine bar 50 metara. Zavisi od umešnosti „udarača“. Ako je on dobar, popitak ume da odleti i mnogo dalje. Na jednom kraju igrališta se namesti bapka. Zabode se u zemlju pod kosinom, a često se i podglavi nečim tvrdim, da bi izdržala jake udarce. Igrači se podele u dve jednake grupe. Prva grupa staje iza bapke i svaki od njih, ili bar većina ima svoju mašku. Maškom gađaju popitak na bapki, ali tako da mašku zarotiraju bacajući je, tako da drigi kraj udari popitak. Kada se dobro pogodi, to je veoma jak udarac i popitak kao tane leti prema drugoj ekipi koja se nalazi na drugoj strani igrališta, koja ima zadatak da popitak uhvati dok je još u vazduhu. To nije ni malo lako, a onaj ko ga ugvati, obično zaradi po koju modricu na rukama – kroz smeh objašnjava pravila igre Milan Danilović i nastavlja – Ako popitak bude uhvaćen, uloge dveju grupa se menjaju. Oni mogu da se dogovore, pa da se promene prave nakon dva, tri, ili više hvatanja. Maške prilikom udaranja u bapku i popitak, ili ako se popitak promaši, što se često dešava, lete u polje između dveju grupa. Ako „protivnici” ne uhvate popitak, onda ga što pre vraćaju ovoj prvoj grupi. Za to vreme dok se traži i vraća popitak, neko ko je brz i hitar iz grupe „udarača”, treba što brže da utrči u polje i sakupi što veći broj maški da ih vrati iza bapke. Ako ga u toj trci pretekne vraćeni popitak, onda je on „usoljen” i mora da ostavi maške na tom mestu. Uloge se menjaju i onda kada grupa koja udara ostane bez maški – objašnjava pravila igre do u detalje Milan Danilović.

Dragan Danilović hvata popitak

Ranije se igra igrala mnogo više, a sada se to dešava jedino na Božić. Stariji meštani Lovaca kažu da je najbolji igrač popitka koga oni pamte, pokojni Radisav Danilović. Radisav je bio čovek od svojih 190 santimetara visine, vitak i spretan. Kažu dobro je udarao, ali još bolje hvatao popitak.On je kažu, u starosti po rukama imao veliki broj čvorova, koje je zaradio – hvatajući popitak. Igrala se ova igra i u drugim selima podno Crnog vrha, kaže Saša, koji se o tome raspitivao kod starih ljudi drugih sela, ali se odavno nigde više osim u Lovcima ne igra.

Dragan ipak ispušta popitak – teško ga je uhvatiti

Igrača je ove godine bilo od onih koji su zagazili u osmu deceniju, pa do onih koji su tek zapopčeli drugu, kao što je recimo Jovan Jovanović sa svojih petnaestak godina. Mladi Lovčani su prihvatili da čuvaju tradiciju staru nekoliko vekova, a možda i više. Igru koja je jako stara i sigurno starija i od Amerike, kao države. O njihovom bejzbolu koji liči na popitak i da ne pričamo.

Gledajući ovu prastaru igru i mlade Lovčane koji je uče od svojih dedova i očeva, da bi je sačuvali i preneli svojim sinovima i unucima, izgleda da nije baš sve izgubljeno, kada je u pitanju očuvanje srpske tradicije i deo folklora.
Tekst i foto: S.Alempijević