Iz mnogih sela rekovačke opštine žitelji otišli u okolne gradove. Najgora situaciji u Donjoj Sibnici u kojoj žive samo četiri meštana

Milosavka i praunuka Lana, najstarija i najmlađa žiteljka Bara

Iako je selo Bare od grada udaljeno samo 7 kilometara, ono prati sudbinu brojnih sela rekovačke opštine, pa u njemu ima jedva pedesetak žitelja. Tokom zime ima i manje, jer stariji meštani odu kod dece, rasute po okolnim gradovima. Goran Jovanović Kemiš iz Bara, jedini poštar u Rekovcu, koji poznaje sudbine ovdašnjih ljudi, kaže da će veliki broj sela, praktično, nestati za manje od dve decenije. Prema njegovim rečima, 14 sela rekovačke opštine ima manje od po 100 stanovnika. Posle Donje Sibnice i Dobroselice njegovo selo ima najmanje meštana.

-U Bare su počeli da se doseljavaju 595. godine, kada se selo pominje u turskim popisima. I tada se zvalo Bare. Prvi doseljenici došli su iz Selišta, ispod Siljevačke crkve. Mi smo treća grupa doseljenika, koja je došla pre nešto više od 200 g. Prethodne dve su otišle kad je propala Kočina krajina i kad je Austrija izgubila rat od Turske, pa su morale da beže preko Save i Dunava. Sredinom prošlog veka bilo je više od 200 stanovnika. Iako se živi od poljoprivrede, celo selo ima 30 krava. Od toga jedno domaćinstvo ima 20, a ostali po jednu-navodi Kemiš.

Najstariji stanovnik ovog sela, osamdesetčetvorogodišnja baka Milosavka Jovanović 84,takođe procenjuje da se, kako reče, priča o Barama završava za nekoliko godina.

Rajka Lukić: -Ko ostavi dete na selu treba da se ubije za primer

-Sad red na mene, a ono neće red, nego kaže ajde ti! Baba nije za ovam′, ne može ništa-šali se baka Milosavka.

Njena porodica je i najbrojnija. Tu je njen sin Zoran, snaha Verica, unuci Bojan i Dejan. Bojan ćerka Lana, baka Milosavkina praunuka, koja ima nešto više od godinu dana, najmlađi je žitelj ovog sela.

-Pre je bilo dosta ljudi, ali su pomrli. Selo malo, umre po petoro za godinu, a podmladak nikakav. Nekada su žene imale po sedmoro-osmoro dece. Bile mobe, danas radimo kod mene, pa sutra drugima. I to sve ručno. Ujutru rano, žnjemo, ne vidiš ni šta hvataš. Mene niko nije terao da radim, sama sam ludovala. Para nije bilo, moraš u nadnicu da ideš da zaradiš. Sad ne mogu da radim ništa, nosim dve mačuge. Sad se izgradile lepe kuće, ali nema ko u njima da živi-konstatuje baka Milosavka.

Snežana (27), koja se iz Kaludre udala za baka Milosavkinog unuka Bojana, kaže da u selu mora puno da se radi. Mladih ljudi ima nekoliko. Njen sin Lazar (7) bio je jedini i najmlađi u vrtiću.

Šezedesetogodišnji Slavko Lukić Slava, predsednik mesne zajednice, koji je bio zaposlen i u firmi i radio na imanju, živi sa suprugom Milevom i sinom Bobanom. I on je svestan da selo zamire velikom brzinom.

Slavko Lukić: -Ovo je dolina smrti

-Devedesetih godina prošlog veka bilo je 157 glasača, a sada nema pedesetak. Sin radi u Rekovcu, u komunalnom preduzeću. Živi sa devojkom. Ne znam da li će da ostane tu. Šta ga ovde lepo čeka? Nemamo školu, crkvu, ni autobus, ni prodavnicu. I to u centru Srbije. Ovde više niko ne živi. Bare su postale dolina smrti. U Levču je živelo preko 32 hiljade stanovnika, a sada ne znam ima li 10 hiljada meštana. Prosek starosti je 70 godina-naveo je Slava.
Rajka Lukić (73) koja živi sa ćerkom Dragicom, kaže da se u Barama živi jako loše i da se mnogo radi. Višnje im nisu primali, a kupine su plaćane po 50 dinara po kilogramu. Baka Rajka živi od penzije od 10.000 dinara, od koje plaća i radnike, koji joj obrađuju 8-9 hektara pod kukuruzom i pšenicom.

-Moramo da radimo, jer ne znamo kakvo će vreme da dođe. Svašta smo preturili preko glave, sve najgore. Nešto malo sam zapamtila za vreme Tita. Političari pljačkaju seljake. Nas ne interesuje politika, nego da možemo da živimo kako treba. Moramo da preživimo, od onoga što sadimo. Ali, kad primim penziju platim struju, telefon, a ostalo moraš da stegneš. Čovek koji ostavi dete na selu treba odma da se ubije za primer!-smatra baka Rajka.

U Donjoj Sibnici situacija je još gora. Pre samo tri decenije bilo je 35 kuća, a danas ima samo dva domaćinstva sa četvoro stanovnika. Svi su se odselili u susedne gradove ili inostranstvo. Jedno domaćinstvo čini Dragan Filipović, koji živi sa ocem Radosavom i majkom Rosandom i koji je sa 47 godina najmlađi u selu.

-Pre Drugog svetskog rata pored puta su bile trgovačke i zanatlijske radnje, tri kafane, osnovna škola, a imali smo i opštinu, pijacu i poštu. Mnogo kuća je izgrađeno, ali u njima višeniko ne živi-kaže Filipović.

Drugo domaćinstvo čini Dušanka Milosavljević koja ima 83 godine. Kada se udala za Aleksandra kaže da su igranke priređivane svake večeri, da su imali kafane, policijjsku stanicu. Njoj je teško što je sama, jer se teško kreće, pa je njena unuka Danijela, koja stanuje u Rekovcu gde pohađa i školu, povremeno poseti i pomogne joj.

Tekst i foto Z. Gligorijević