Ova Paraćinka iz hobija je počela da oslikava upotrebne predmete, a sada joj je to i način da dopuni kućni budžet

Tanja Šaban, grafički dizajner iz Paraćina, koja je posle 11 godina rada u paraćinskoj Štampariji “Vuk Karadžić”, koja je otišla u stečaj, ostala bez posla, našla je zanimljiv hobi, koji još i dopunjuje kućni budžet. Ona oslikava na staklu, odnosno bojama crta po prozorima, lusterima, čašama, šoljama, pepeljarama, vazama, činijama za voće i drugim predmetima.

– Uvek sam imala sklonosti ka crtanju. Prvi put sam crtala po nekom staklu kada sam po završetku osmog razreda temperama obojila flašu. Nekoliko godina nisam radila ništa slično. Kada su počele da se proizvode boje za staklo, počela sam da ih kupujem i igram se. Oslikavala sam prozore i lustere u svojoj, ali i kućama svojih rođaka. Upotrebno staklo počela sam da oslikavam tek pre četiri godine – navodi Tanja.

Ona kaže da površina predmeta koji se oslikava mora da bude idealno čista. Boje se potom nanose četkicom. Kada se oslika željeni motiv, staklo se ostavi da se osuši. Pošto na svakoj boji piše koliko treba da se suši, teško je pogrešiti. Ako se radi bojama na bazi razređivača, mnogo je lakše, jer one ne moraju da se zapeku. I ne samo što je lakše, već je, na primer, teško staviti u rernu luster ili sličan predmet da bi se boja zapekla.

– Slobodno mogu da kažem da sam samouka u ovom poslu. U početku sam pravila skice pa sam ih postavljala ispod stakla ako je to moguće. Ako ono nije providno, držala sam skicu ispred, pa sam, gledajući u nju, slikala. Sada, pošto često ponavljam motive, radim bez skice. Ako se koristi kompjuter za crtanje, još je lakše. I sada sve tajne ovog zanata mogu da se otkriju na internetu, pa skoro svako može da se bavi oslikavanjem stakla – dodaje Tanja.

Ona još kaže da sve više ljudi počinje da bavi time, jer je materijal dostupan, dok je ona ranije morala da ga donosi iz Grčke. Staklo može da se oslikava kontur pastom, transparetntnim, pokrivnim ili akrilnim bojama. Što se tiče motiva, u Srbiji su najzastupljeniji šljiva, grožđe i cvetni motivi, dok su, na primer, u Vojvodini to salaši i guske.
– Probala sam verske varijante, ali mi nije išlo. Nisam se našla ni sa navijačkim motivima, niti sa portretima. Nisam uradila nijedan pejsaž. Što se tiče predmeta, najčešće oslikavam čaše, flaše, šolje, pepeljare, vaze, činije za voće, prozore, lustere, stone lampe, pa čak i tanjire za kolače. Dakle, upotrebne predmete. Nedavno je vlasnik jedne firme tražio da mu uradim logo na flašama i šoljama za kapućino. Mnogo vremena sam izgubila, a pošto su sve ivice pod pravim uglom, nisam mogla to da uradim. Oslikala sam kako sam mogla, pa kad budem otišla u Beograd, videću da li mu odgovara. Jedan od najtežih zahteva koji sam ispunila bio je da na 12 minijaturnih rakijskih čašica nacrtam posebnu vrstu leptira. Sa najmanjim kapilarčićima i žilicama. Tražili su mi i imena sa neobičnim slovima i ukrasima na šoljama za dečije paketiće. Crtane junake ne traže, jer deca i mladi nisu moji kupci – precizira Tanja.

Što se tiče prodaje, naša sagovornica kaže da posećuje razne sajmove. Pored toga što tamo prodaje, ona podeli vizitkarte, pa je posle zovu i naručuju. Najčešće prodaje u Beogradu, mada posećuje berbe grožđa u Topoli i Smederevu. Posetioci su jako zainteresovani za njen rad. Priđu sa dozom nostalgije, jer je staklo koje kupuje u Fabrici stakla u Paraćinu nešto što su oni videli kod baka i deka. Oslikane predmete često kupuju i restorani, kao i vlasnici etnokuća.

– Nemam predstavu koliko sam predmeta oslikala, ali kada pogledam svesku u kojoj sam beležila ono što sam nosila na neku manifestaciju, ja se uplašim. Znam da je mnogo. Teško je reći i koliko mi vremena potrebno da oslikam neki predmet, jer ga radim fazno. Znači, uzmem 50 čašica, pa prvo uradim konturu. Kada se osuši, pročistim, pa bojim. Znam da dnevno mogu da uradim 50 čašica. Nekada radim i po 17 sati dnevno, naročito kada sam u stisci sa vremenom zbog neke manifestacije ili naruxbine – otkriva nam Tanja.

Ona još kaže da ima žarku želju da vidi kako bi se njeni radovi prodavali u inostranstvu, jer smatra da bi na Zapadu mnogo više mogla da proda.

JOŠ UVEK ULAŽE
Tanja kaže da je situacija mnogo bolja nego kada je počela, ali trenutno mnogo ulaže u boje. Ona ne može da kupi jednu bočicu boje, već mora po tri-četiri iste nijanse, jer radi sa četiri vrste boje, a kada su od različitih proizvođača, one se ne trpe, pa se ne mešaju. Dosta novca uložila je i kompjuter.
– U svakom slučaju, srećna sam jer me ima na svim, osim na afričkom kontinentu. Nedavno je jedna gospođa kupila nekoliko kompleta. Prišao joj je prijatelj i rekao joj da toga ima u Beču. Kada mu je odgovorila da u Austriji tako nešto ne može da nađe, bila sam jako ponosna – kaže Tanja.

Zorica Gligorijević