Ljubiša Aleksić je prvi u okolini, još 1967. godine, otvorio noćni klub, odnosno striptiz bar u kafani „Pariz“, koja je radila u sklopu „Palasa“

Ljubiša Aleksić, rodom iz Vranovca kod Jagodine, koji od 1970. godine živi u Švajcarskoj, nedavno je posetio zavičaj. Bila je to prilika da se podseti najzanimljivijih dana u jagodinskom “Palasu”, u kome je najpre bio konobar posle završene više ugostiteljske škole. Zahvaljujući sposobnosti i visprenosti, Ljubiša je već posle nekoliko godina postao tehnički rukovodilac ove ugostiteljske firme. On je prvi u okolini, još 1967. godine, otvorio noćni klub, odnosno striptiz bar u kafani „Pariz“, koja je radila u sklopu „Palasa“.

– Super smo radili svakog dana osim ponedeljkom kada smo imali slobodan dan. Lokal je bio pun Jagodinaca, ali i meštana okolnih gradova. Dolazili su svi. Od lekara i inženjera, preko advokata do radnika. Što se tiče starosne strukture, ona je bila srednje žalosna. Mladi nisu imali para da idu u ovaj lokal, jer je ulaznica bila veoma skupa, otprilike 10 posto ondašnje plate. Pored toga, piće je bilo mnogo skuplje nego u drugim restoranima-priča naš sagovornik, vrcav na jeziku i veliki šaljivdžija.

Ljubisa u nakadasnjem Palasu

On dodaje da to nije bio sriptiz bar u današnjem smislu te reči, već više kabare. Program je počinjao u 22 sata nastupom mađioničara i raznih zabavljača, a završavao se u ranim jutarnjim satima striptizom. Žene nisu ulazile u lokal da se ne bi blamirale, ali im nije bilo pravo što njihovi muževi provode noći kraj kabaretistkinja i striptizeta.

– Jedne večeri došao je novinar nekog beogradskog lista i napisao kako su žene porazbijale prozore na baru, što nije bilo tačno. Doduše, posle nekoliko godina smo zatvorili bar zbog pritiska javnosti, jer je Jagodina bila provincija koja je negativno gledala na to. Ali, moram da dodam da nijedne večeri nije bilo incidenata u lokalu. Gosti su sedeli i aplaudirali. Nikada se niko nije napio. Sve je bilo na nivou. Ljudi su bili mnogo kulturniji nego danas. To nas je i održalo, jer da je intervenisala policija, zatvorili bi nas odmah- kaže Ljubiša i dodaje da su sarađivali sa “Mažestikom” tako što su razmenjivali iskustva, a Beograđani su im povremeno iznajmljivali svoje kabaretistkinje.

Prema njegovom mišljenju, Srbi su mnogo nazadovali, naročito kada je reč o opštoj kulturi. Reči izvini i hvala više niko ne izgovara. Nestalo je i respektovanje starijih i pametnijih.
– Žal za mladost je jedna stvar. Druga stvar zbog koje žalim je što više nema tolerancije, ni poštovanja. Društvo uopšte nije zdravo. Vladaju agresivnost i lopovluk o čemu pevaju i ptice na grani. Stigla je demokratija i vlast je po partijskoj liniji postavljala svoje nepismene ljude. A oni su bili lopovi, očigledno. Ne postoji institucija u Srbiji koja nije pokradena. To je vama svakodnevica, ali kada ja dođem posle 45 godina provedenih u Švajcarskoj, sve mi je strano. Ali, ni danas ne mogu da zaboravim da sam ja, kao školovani ugostitelj imao platu 140.000 dinara, a moj direktor, koji je došao po partijskoj liniji, primao je 40.000 više od mene. Živim u zemlji u kojoj je zakon isti od predsednika države do čistača ulice. Nema povlašćenih. Kada saobraćajac piše kaznu ne gleda čiji je auto, već upisuje broj vozila-navodi Ljubiša.

Ljubisa sa Lepom Brenom

Ali, naš sagovornik nije ni bio rođen za život i rad u provinciji. U stranoj zemlji on je još više i brže napredovao. Njega je najpre Ugostiteljska komora Srbije u saradnji sa švajcarskom komorom 1967. godine poslala u Lucern na petomesečno usavršavanje struke i jezika. Kada je po povratku hteo da uvede novine koje je naučio, naišao je na veliki otpor.
-U Švajcarskoj sam video da uz svako piće dobiješ račun. A konobare u Srbij još tada je „bila“ fama da smo lopovi. Da bih opovrgao to mišljenje, predložio sam da i mi izdajemo račun. Niko nije hteo da prihvati. Odustao sam od namere da novine koje sam naučio primenjujem u jagodinskoj firmi i 1970. godine otišao u Lucern u hotel „Lucernen hof“ u kome sam se već dokazao. I nisam pogrešio. Kada bih opet morao da biram, opet bih otišao. Postao sam pravi Švajcarac, jer sam apsolutno prihvatio red i disciplinu-ocenjuje Ljubiša.
Pored discipline, Ljubiša je naučio da govori nemački i italijanski jezik, dok je na francuskom, španskom i engleskom umeo da se sporazume. Zahvaljujući svojoj ambicioznosti, za četiri-pet godina postao je šef sale. Onda se 1983. godine odlučio da postane samostalni ugostitelj. Otvorio je restoran „Sunčeva dolina“, koji je posle pet godina predao kćerki Svetlani, a on je otvorio kafe.
Pored supruge Desanke, u Cirihu su i njivov sin Živorad i ćerka Svetlana, koji imaju svoje porodice. Svi imaju švajcarsko državljanstvo i ne planiraju da se vrate u Srbiju.

Rada Kljuna

– Mog oca su zvali Rada Kljuna, ali i Kum po Duki iz Vranovac, koji je bio marveni trgovac. Kada bi hteo da kupi tele on bi seljaka pitao pošto mu je to iskrpljeno june kako bi mu umanjio cenu. A kada bi kupio ogrevna drva unajmio bi dva radnika da ih odmah iseku. Prodavcu bi rekao da ide u “Palas” da pije kafu sa trgovcima, pa neka on dođe tamo da ga isplati. Međutim, kada bi seljak došao po novac, on bi mu rekao da nema, jer je upravo ugovorio neku trgovinu i da dođe naredne srede. Kada bi se prodavac pobunio, on bi mu rekao da ide da natovari drva. Ali, kako to da uradi kad su ona bila već isečena- seća se Ljubiša.

On kaže i da je njegov otac bio veliki šaljivdžija. Njegova supruga Lenka često mu je govorila: “Mangupe jedan, samo juriš kamenjarke”. On bi joj odgovorio da ih on sakuplja, a da ih ona juri. Njegova je i čuvena računica tri puta sedam je 28 i dođem ti dva dinara, nemam kusur.

Tekst i foto Z. Gligorijević