Zahvaljujući našoj sagovornici, sklopeljeno je preko pedeset brakova i rođeno nebrojeno dece

Ana i Goran sa srećnim parom

Kada je Ana pre 22 godine iz Kosovske Mitrovice došla da poseti rođaku nije ni slutila da će u Barama kod Rekovca naći ljubav svog života. Gorana Jovanovića Kemiša, čuvenog poštara u rekovačkoj opštini. Još manje je znala da će mnoge ovdašnje momke oženiti devojkama od Skadra do Tirane. Ona se provodadžisanjem bavi već četiri i po godine. Do sada je zahvaljujući njoj sklopljeno preko pedeset brakova, rođeno puno dece i nijedan brak kome je ona “kumovala” nije razveden.

-Provodadžisanjem se bavila jedna druga žena. Zamolili su me da pođem sa momkom iz Šljivice koji je tražio devojku da bih prevodila, jer odlično govorim albanski jezik. I ja sam pošla. Posle smo se toliko zbližile da smo se i okumile. Onda je njen dever tražio devojku, pa još neki momci koji u Srbiji nisu mogli da se ožene. I tako je sve počelo-priča Ana.

Njoj se javljaju neoženjeni muškarci koji bi uzeli Albanku. Ona potom kontaktira osobu u Albaniji koja traži devojke zavisno od godina momaka. Potom krene sa njima i vodi ih od Skadra do Tirane.

Ana spojila preko pedeset parova

-Kada se momku dopadne neka devojka, oni razgovaraju i ako se i on njoj dopadne, dogovara se o zajedničkom životu. Jedan mladoženja poseti najmanje četiri-pet devojaka. Dogodi se i da se devojci ne dopadne momak i onda ništa od braka. Devojke se biraju prema godinama momka, jer nijedan roditelj neće da da mnogo mlađu ćerku za starog momka. Devojkama je bitno da kod njih neće da gladuju i da neće da ih maltretiraju. Osim toga, kod njih se njive još uvek obrađuju ručno, a kod nas postoje sve poljoprivredne mašine, pa je mnogo lakše da se radi-dodaje Ana.

Ona još kaže da Albanke odlučuju da se udaju za Srbe, jer su njihovi muškarci od 18 do 50 godina u inostranstvu, tamo se žene sa strankinjama zbog papira, pa njihove devojke nemaju za koga da se udaju. Momak može da ponese fotografije svog imanja da bi otac devojke znao kud ona odlazi ili rodbina dolazi da vidi kuću budućeg mladoženje. Međutim, pošto Anu već poznaju, ona garantuje za momke čije imovno stanje ona poznaje. Ana zna i za jedan slučaj kada je Albanka pobegla dan posle venčanja, jer je momak, koga je vodila neka druga žena, sve slagao.

Jedina žena radio-amater
Pored toga što je Ana jedina provodadžika u Pomoravskom okrugu, ona je i jedina žena radio-amater u rekovačkoj opštini. Još za vreme bombardovanja imala je toki-voki pomoću koga je razmenjivala informacije o dejstvu NATO avijacije po Srbiji. Radio-amaterstvom se bavi od 2004. godine i član je kluba u Portugaliji.
-Rukovanje radio-stanicom je jednostavno. Nađe se kanal, namesti frekvencija, uputiš poziv i onaj ko te čuje, javi se. Komuniciram na engleskom, jer i taj jezik dobro govorim. Pričala sam sa Francuskom, Amerikom, Irakom, Afrikom, Belgijom, Sejšelima, Rusijom-kaže Ana i dodaje da radio-stanicu koristi uglavnom zimi, jer preko leta nema vremena zbog posla na imanju.

Jedina žena radio-amater u rekovačkoj opštini

-Bilo je i momaka koji su se vraćali praznih ruku. Momak iz Nadrlja je 18 puta išao po mladu, ali se na kraju nije oženio. Imao je 50 godina, a tražio je princezu. Jedna mu je bila kratka, druga dugačka, treća je imala veliki stomak, četvrta je imala mnogo braće, peta je bila siromašna…-s osmehom priča naša sagovornica.

Bilo kako bilo, tek ona je oživela opusteli Levački kraj, jer su Albanke došle u Prevešt, Šljivicu, Kruševicu, Kalenić, Dragovo, Bogalinac, Loćiku, Sekurič, Kolare, ali je mlade dovela i u Kruševac, Kraljevo, Božurnje. Najveći broj oženjenih muškaraca imao je četrdesetak godina, a najstariji 51 godinu. Skoro sa svima je u kontaktu, a sa mnogima je postala veoma dobar prijatelj. Ona i Goran su se sa mnogima pobratimili i okumili. Gotovo sve Albanke, osim dva-tri slučaja, promenile su veru.

Tekst i foto Z. Gligorijević