Dok smo mladi, ne interesuju nas priče naših deda, baba i očeva jer imamo neka druga interesovanja. A kada ostarimo, tada je kasno jer nemamo koga da pitamo o našim precima, o našim korenima. I tada se hvatamo za svaki trag koji nađemo i trudimo se da sastavimo mozaik.

Moj pradeda Živojin Gligorijević rođen je 1876. godine i imao je tu lošu sreću u životu da živi u Srbiji koja je ulazila iz rata u rat. Prvi svetski rat je dočekao sa 38 godina i bio je drugopozivač jer prvopozivci su bili od 21. do 31. godine, a drugopozivci od 32. do 37. godine. Pripadao je prvoj četi, drugog bataljona, petog puka Moravske divizije drugog poziva pukovnika Miloša Vasića.

Prošao je Cersku bitku i kada je počela Kolubarska bitka, 15. novembra 1914. godine, komandu nad Prvom armijom preuzeo je Živojin Mišić. Nadmoćni neprijatelj naterao ih je da se povuku na koti zvanoj Čovka, uspešno su odolevali sve dok 20. novembra komandant austrougarske vojske Poćorek nije uveo u dejstvo i 15. i 16. korpus. Pod jakim artiljerijskim dejstvom naša vojska se u noći između 21. i 22. novembra povukla na rezervni položaj kod Samobora. Na žalost moj pradeda gine 21. novembra od neprijateljske granate. Tog 20. novembra na Vračem brdu gine i major Dimitrije Tucović. U Kolubarskoj bici poginulo je 22.000 Srba i 28.000 Austrougara. Tela poginulih srpskih ratnika i austrougarskih vojnika sahranjena su u Lazarevcu gde je podignuta spomen crkva.

U slavu i sećanje na junačku pogibiju svoga supruga i oca Živojina, supruga Aleksija, njegovi sinovi Miroslav i Mijajlo kao i kći Milica 1920. godine podigli su jedan od najlepših spomenika krajputaša u Srbiji. Spomenik je uradio poznati beogradski vajar kome na žalost ne znam ime. Na dan otkrivanja spomenika priređeno je opelo na kome su došli visoki vojni zvaničnici koji su posthumno odlikovali Živojina Gligorijevića i porodici uručili orden i plaketu. Spomenik se nalazi na uglu ulica Kapetana Koče (sada Ribarski put) i Jovanče Micića u Jagodini, ili još bolje, kod pružnog prelaza prema Ribaru.

Spomenik je izuzetan i o njemu je šezdesetih godina rađen dokumentarni film koji je prikazivan u žurnalima pre projekcije filmova u bioskopima. Takođe je sniman u filmu Puriše Đorđevića iz 1965. godine. Često se nalazio i u kalendarima stare Jagodine a mnogi naši lokalni slikari su ga slikali.

Uspešno je odoleo i u Drugom svetskom ratu kada su mu Nemci iz ruke iščupali karabin koji je držao plašeći se da ga neko ne uzme i koristi protiv njih. Takođe često su ga pijani Bugari gađali iz pušaka. Sve je to stojeći izdražao i posle rata je obnovljen i na ovom istom mestu stoji već 93 godine.

Ali zamalo da ga kiše, mrazevi, jake vibracije vozova koji prolaze i nebriga države izbace iz stroja. Dosta se urušio, delovi su otpali, nazirala se armatura, sav je ispucao. Poslednja restauracija rađena je 1992. godine.

Obratio sam se Zavičajnom muzeju. Odgovor je bio da to nije u njihovoj nadležnosti, poslao sam zahtev Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu i slike u kakvom je stanju. Poslali su svoje kustose koji su rekli da je spomenik krajputaš jedinstven i da je među retkim u Srbiji, ali da nemaju sredstva za rekonstrukciju. Naredne godine je sto godina od početka Prvog svetskog rata i trebalo bi da se uradi projekat, koji bih ja platio i da se konkuriše kod Ministarstva za rad za donaciju, i to bi u najboljem slučaju bilo tek naredne godine. Moj pradeda to nije mogao da čeka i rizikuje da li će biti izabran na konkursu. Ovu zimu ne bi izdržao, pao bi isto kao što je pao u noći 21. novembra 1914. godine pogođen granatom.

I rešili smo ja i brat da učinimo što bi svaki Srbin trebalo da učini za svoje pretke, stara izreka je; kako ti poštuješ svoje pretke tako će poštovati i tebe tvoji potomci. Nimalo nije bilo lako jer teška je ekonomska kriza, ali uz pomoć rođenog brata Zorana Gligorijevića, koji je bio glavni finansijer, krenuo sam sa radom. Trudio sam se da koristim kvalitetna moderna sredstva za reparaciju i uz pomoć našeg sugrađanina, akademskog vajara Ivana Markovića i sestrića Bojana Novčića, uspeli smo da pradedi udahnemo novi život. Nikada nije bio ovako oslikan i nisu mu bile oči oslikavane ali ja sam hteo da opet progleda i prati ljude i vozove koji prolaze, da bdi nad nama kao naš čuvar. Pušku smo napravili sličnu onoj sa kojom je bio na frontu, koja je toliko verodostojna da su već drugo veče po završetku radova lopovi pokušali da je skinu sa spomenika.

Mnogi su prolazili i davali mi podršku i zahvaljivali što sam počeo sa restauracijom uz opasku da je bilo krajnje vreme. Donosili su sokove, nudili priloge ali meni je najdraže bilo što je ljudima stalo do očuvanja ovog spomenika. To mi je bila duševna hrana da istrajem u radu a bilo je naporno. Rekonstrukcija je trajala 14 dana, radili smo i po kiši jer sam želeo što pre da vidim konačan izgled. A kako je sve izgledalo i kako sada izgleda, reći će vam fotografije i najbolje bi bilo da i sami lično kada vas put nanese u Jagodinu svratite u ovaj deo grada i pogledate. A mnogo puta ste i prošli ovim putem i niste ni primetili spomenik.

Bio sam opširan ali ovaj spomenik je to i zaslužio. Hvala što ste odvojili vreme da pročitate ovaj tekst i pogledate fotografije.

ISTINITA PRIČA O BABI ALEKSIJI
Prababa Aleksija Gligorijević, udova Živojina Gligorijevića koji ostavi kosti na braniku otadžbine, beše žena vuk. Valjda su je i te ratne godine i teška vremena napravile takvom. Kao što rekoh, muž poginu u ratu, a ona ostade sa dva mala sina i kćeri da se bori za goli život.
Živeli su u kući gde je sada spomenik krajputaš pokraj pružnog prelaza. Kako je to put za Ribare, dosta naroda je tuda prolazilo i baba zapade za oko nekom bogatom trgovcu. Navaljivao on tako stalno, a baba ga odbijala. Međutim, jednom prilikom se napio i napao babu da je siluje. Baba je pružala otpor, ali ne vredi, bio je fizički jači i kad je videla da nema kud, ona izvadi britvu i odseče mu polni organ. Od krvarenja trgovac je preminuo. Videvši da će otići u zatvor, baba Aleksija uhvati za ruku najstarijeg sina Miroslava i vozom pobeže za Beograd gde se nalazio kralj. Tamo se prijavila za prijem kod kralja i morala je da čeka nedelju dana, smestili su ih u neki prihvatni centar. Tu su im iznosili bogate obroke, ali znajući da nema para da plati smeštaj i hranu, jela je samo hleb, so i luk. Kada ih je kralj primio, ona je objasnila ceo slučaj i kako se postupa sa ratnim udovicama. Kralj je saslušao i rekao joj da je veoma hrabra žena i majka i umesto kazne on je oslobodio svake odgovornosti i dao joj dvadeset dukata da ima da prehrani svoju nejač. I naravno smeštaj nije platila ništa.
Kada se vratila u Jagodinu, na železničkoj stanici sačekali su je žandari i uhapsili. Ona je u policiji izvadila kraljev dokument o oslobađanju i morali su da je puste odmah.
Od dukata koje je dobila ona je napravila spomenik pokojnom mužu koji je junački poginuo u Kolubarskoj bici i na dan otkrivanja spomenika napravila veliku gozbu. Stolovi su bili dužine dvadeset metara i ručku su prisustvovali opštinski čelnici i visoki vojni zvaničnici. Tada je pradeda Živojin Gligorijević posthumno i odlikovan.
I tako je prababa Aleksija spasila svoju čast, ali je dobila nadimak „Sekokurka” pa su u to vreme i celu našu familiju zvali „Sekokurci”. Prababa Aleksija prožive do 1952. godine, kad se upokojila.

Dragan Gligorijević, praunuk pokojnog Živojina Gligorijevića