Pored bolesti, zbog koje je već četiri godine u invalidskoj penziji, Miomira Nešića, likovnog pedagoda i pesnika, muči što sa porodicom mora da napusti službeni stan u školi u Crkvencu

Najbolji prijatelji ne zaboravljaju Nešića

Hodnik kojim se dolazi do stana Miomira Nešića, profesora likovnog, pretesan je za sva umetnička dela koja je stvorio. Nažalost, u tom stanu uskoro neće biti mesta ni za njega, ni za suprugu Ceca, ni sina Bojana. Reč je o službenom stanu od 66 kvadrata koje su njih troje dobili 1989. godine dok im se ne reši stambeno pitanje, odnosno dok ne dobiju stan u Svilajncu u čijim je školama Nešić radio. Međutim, oni nikada nisu dobili drugi smeštaj. U međuvremenu, tačnije marta 2011. godine, Nešić je pao, povredio kičmenu moždanu i postao kvadriplegičar. Posle rehabilitacije kratko je mogao da hoda pomoću pomagala, ali nije imao novca za dalje lečenje. Nažalost, uskoro je završio u invalidskim kolicima.

-Problem se nazirao odavno. Svim opštinskim vlastima uredno sam pisao molbe ne bi li rešili moj stambeni problem. Međutim, do sada to niko nije uradio. Sada, pošto škola mora da se renovira, dolazila je školska komisija da bi nas o tome obavestila. Iskreno sam rekao da nemam nikakvo rešenje, jer bih odavno otišao da sam ga imao. Predrag Milanović, predsednik opštine je obećao da će nešto rešiti. Ponudili su nam stan od tridesetak kvadrata, ali ja smatram da je to premali stan za nas, a posebno nije rešenje za mene-kaže Nešić.

On dodaje da im je pre desetak godina nuđen službeni stan pri školi u Lukovici, ali bi opet bio suočen sa sličnim problemom. Njemu je zbog bolesti i svakodnevne fizikalne terapije neophodan stan u gradu i to u prizemlju kako ne bi morali da ga nose niz stepenice, kao što je to sada slučaj.

-Smatram da sam mnogo dao opštini, posebno kada su u pitanju kultura i obrazovanje. Imao sam posebnu ljubav prema deci. Smatram da su me generacije koje sam vaspitavao i obrazovao volele, što najbolje pokazuje da su i danas došli da me posete moji bivši učenici. Mislim da sam kod sve dece uspeo da probudim talenat koji su imala i da ih animiram. Pomenuću Slavicu Panić iz Dublja koja je magistrirala i koja živi u Kanadi, pomogao sam Jeleni Nikolić iz Bagrdana koja je najpre u Nišu završila srednju školu, a potom primenjenu umetnost i master i mnoge druge-dodaje Nešić.

Nešić sa suprugom Cecom

On je do sada objavio devet knjiga i naslikao nebrojeno umetničkih dela i nema časopisa u kojima nisu objavljivana njegova dela. Prevođen je na pet jezika, a gotovo da nije bilo nagrade koje nije osvojio. „Šumadijske metafore“, „Pomoravski orfej“, „Dušan Srezojević“, „Kosta Abrašević“ samo su neke od književnih nagrada koje je dobio. Od nagrada za likovna dela valja pomenuti nagradu Centra za kulturu „Đuro Salaj“ u Beogradu i „Nikola Graovac“, a nagrađivan je još dok je stvarao u nekadašnjoj Jugoslaviji. Da njegov stvaralački duh ne miruje, iako je obremenjen brojnim nedaćama, najbolje govori podatak da u rukopisu ima tri zbirke pesama i roman.

Jedino ima stan. Doduše, davno je „sagradio“ kuću. Od hartije. „Kuća moja od hartije, iz koje gledam zlo i život, budi snove koje snevah u detinjstvu, pod zrelim voćkama“, napisao je Nešić u knjizi „Kuća od hartije“, koju je objavio 1992. godine. Vrsni pesnik u njemu još nije zamro, ali je pitanje do kada će lepe misli moći da nadglasaju glas nedaća koji se obrušio na njegova oslabljena pleća.

Tekst i foto Z. Gligorijević