Piše: Vladica Milenković

Da bi se napisao kvalitetan i realan članak o nekom dešavanju potrebno je da se slegnu utisci i čuju komentari i kritike u naredna bar tri dana, jer svako čudo traje upravo toliko, posebno kada se radi o nečemu tako kompleksnom, jedinstvenom i alternativnom kao što je Festival umetnosti „Artikulisanje“, i još posebnije ako te utiske treba da prenese sam organizator.

Kažem, kompleksnom, jedinstvenom i alternativnom jer na jednom mestu u jednoj večeri i u samo nepuna četiri sata okupiti i predstaviti književne radove, stend ap komediju, rok muziku i u akustičnoj i električnoj varijanti, kao i likovnu umetnost, i to sve pod autorskom etiketom baš deluje kao sizifovski posao. Danas je svakako u Srbiji najteže naći publiku koja će sve to ispratiti, nezavisno od kreativnosti stvaralaca, čak i pojedinačno po autorima ili po vrsti umetnosti putem promocija ili tematskih večeri, a kamoli sve to ovako festivalski objedinjeno.

Paraćin je još jednom položio ispit nakon prošlogodišnjeg Artikulisanja, posećenost je bila na zavidnom nivou kada se pogledaju dešavanja sličnog tipa i u mnogo većim sredinama, a u publici su se našli i ljudi koji retko upriličuju sebi izlaske upravo zbog ponude koja se svela samo na „grandiozno“ ili na reciklažu poznatog a bliskog, posebno kada se radi o muzičkoj interpretaciji. Ali to je i razumljivo jer malo ljudi istražuje u umetnosti koja ih interesuje kao konzumenta, pa i kao autora, i još manje njih teži ka nečem potpuno neistraženom ili poprilično novom, a da ne govorimo o tome kada se treba usuditi i posetiti takvo dešavanje. Ali opet sve to nerazumljivo u današnje vreme u kome buntovnici i sa razlogom i bez razloga imaju slobodu da kroje svoj stav i mišljenje, koja je došla sa širom pristupačnošću internetu gde se ne može pozivati na televizijsko ružičasto i kojekakvo zatupljivanje. U svakom slučaju, svest za podrškom nečeg novog autorskog nije dovoljno prisutna i na tome treba raditi iz dana u dan. Pravi trenutak da izmislimo novu poslovicu: podrži danas da sutra ne bude dosadno.

Nego, batalimo filozofiju i utopiju, vratimo se na sam festival onakav kakav je bio. Početak je naravno kasnio, jer šta u Srbiji krene na vreme ili ne sluti na dobro ili se nije ni desilo kada se radi o publici koja se svim silama trudi da održi akademski nivo od 15 minuta zakašnjenja pa sve to puta dva pa na više. A počelo je nakon 50-ak minuta od predviđenog vremena početka književnim stvaralaštvom članova Književno-umetničke asocijacije „Artija“: Aleksina Đorđević, provokativna kao i uvek, sa pričom koja se odvija na njenom terenu (za neupućene, na terenu seksualnosti), Milena Dulović odmerena u svom dvodelnom proznom eksperimentu o odnosima između dvoje odljubljenih, Marko Antić inspirisan maestralno pročitao malu seriju svojih brutalno istinitih pesama, a ja kao potpisnik ovih redova nedovoljno bezobrazan da ocenim moje dve stilski različite pesme koje su bile neočekivana zamena očekivanim aforizmima, mada sam čuo da se šuška po gradu da su dobre. Dobre!? Odlično!

Drugi deo festivala obeležili su stendaperi Miodrag Stošić i Miroslav Đorđević, poznatiji u tom svetu kao Lord od Bede, vidno različiti u svojim nastupima, a dovoljno isti da podjednako nasmeju publiku. Pošto je komično prepričavati stendap komediju ne bih da im pravim konkurenciju pa ću samo napomenuti da o tome najbolje govori smeh (ne)zagolicane publike. Inače, ko je propustio ove njihove majske nastupe u Paraćinu, prilika za popravni u junu je u petak 7. juna u Skoplju.

Nakon svega stigosmo i do toliko očekivanog muzičkog dela festivala koji je otvorio Zontag, tj. Vladimir Nedeljković sa svojim vernim oružjima za rokenrol – akustičnom gitarom i glasom, ili „zontagovski“ opisano „budi rokenrol na sto načina, budi rokenrol s malo začina, budi rokenrol na sto načina, rokenrol je poslednje utočište od seljačina“.

Što je Zontag više prizivao taj stari dobri rokenrol zvuk, to je mlađa publika sve više nestrpljivo iščekivala četvoročlanog Plišanog Mališana iz Gornjeg Milanovca u svoj svojoj Sonic Youth-Dinosaur Jr-Nirvana-Stone Roses-Yo La Tengo prepoznatljivosti. Za to vreme Zontag je pokazivao kako jedan iskreni, već bezmalo 30 godina aktivni stvaralac rok muzike može i sam samcijat da prenese pažljivim i strpljivim slušaocima svoje stvaralaštvo o čemu najbolje govori u pesmi „Hodam“, koju, nažalost, te večeri nismo imali prilike da čujemo. I nakon 40-ak minuta na binu su se popeli i članovi benda Plišani Mališan, gde su energičnim i dobro usviranim nastupom razdrmali prve redove publike koja je očekivala upravo ono što je i dobila – ritam koji pokreće. A zatim je na scenu stupilo paraćinsko „dodatno ubrzanje“ pank bend Žbunt otprašivši svoj set autorskih pesama na kraju začinivši nekim pank standardnima. I time je završen zvanični deo festivala, što nije sprečilo organizovanu mladu paraćinsku muzičku ekipu da u kombinovanim sastavima nastavi još par sati rokenrola.

Umetničku sliku festivala upotpunio je karikaturista i ilustrator Goran Ćeličanin koji je kroz karikature i pokoji portret prisutnih gostiju dao veliki i slikovit doprinos, uključujući i njegovu izloženu mini-galeriju karikatura poznatih književnika i drugih umetnika. Izabrani srećnici koji su nacrtani te večeri odneli su svoju sliku i priliku sa sobom. Nama koji nismo stigli da budemo nacrtani ostalo je da pamtimo Festival umetnosti „Artikulisanje 2013“ po nečemu drugom, a verujem da je imalo po čemu.

Naravno, bilo je kritika na ovo ili ono, na račun ovog ili onog, ali se uglavnom sve svodilo na lične ukuse o kojima, kao što svi znamo, ne treba raspravljati.

Na kraju, pored zahvalnosti svima koji su podržali festival, kako onima koji su to uradili svojim prisustvom tako i onima koji su pružili tehnički podršku, zahvalnost ide i Opštini Paraćin i klubu “ex Fontana” bez kojih bi sve bilo mnogo teže ili ga ne bi ni bilo. Zahvalnost zaslužuju i lokalni mediji, posebno RTV Kanal M čiji specijalni prilog sa festivala očekujemo ovih dana.

Festival umetnosti „Artikulisanje 2014“? To je u Srbiji daleka i neizvesna budućnost.