Ne treba izbegavati komunikaciju sa osobama sa invaliditetom zbog predrasuda, neupućenosti ili preterane brige koji, često, dovode do pogrešnog pristupa osobi sa invaliditetom. Svi imaju iste potrebe, ali je način zadovoljenja tih potreba drugačiji.

U Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom u Jagodini održana je radionica ,,Jezik je poruka društva” koja je bila namenjena prvenstveno novinarima. Kako je rekao potpredsednik ove organizacije i trener radionice Dimitrije Gligorijević, cilj njenog organizovanja je da podstakne na razmišljanje o tome sa kojim se preprekama susreću osobe sa invaliditetom, ali i o korišćenju jezika u oblasti invalidnosti.

Nekad ljudi izbegavaju komunikaciju sa osobama sa invaliditetom, jer se često osećaju nelagodno bojeći se da nešto ne urade pogrešno. Razlog tome su predrasude, neupućenost, po nekad i preterana briga koji, takođe, dovode do pogrešnog pristupa osobi sa invaliditetom.
– Centralna tema ove radionice jeste jezik invalidnosti, termini koji se upotrebljavaju, odnos u kontaktu sa osobama sa invaliditetom. Kakav je odnos prema nama bio vidi se iz termina koji su ljudi upotrebljavali kada su govorili o nama: bogalji, slepci, prosjaci. Jednostavno, mislimo da taj način komunikacije treba da se promeni – rekao je Gligorijević. – Na moje i zadovoljstvo osoba sa invaliditetom, u Srbiji se, sada, upotrebljava izraz „osoba sa invaliditetom” sa naglaskom na samu osobu. Imamo novinare sa kojima dugo sarađujemo i oni su počeli da upražnjavaju terminologiju koju mi koristimo.

U priručniku koji su novinari dobili postoje najčešći izrazi koji se koriste, i to pogrešno. Tako umesto „osoba sa posebnim potrebama” treba reći „osoba sa invaliditetom”, „prikovan, vezan za kolica” treba reći korisnik invalidskih kolica, „osoba sa ometenošću” – „osoba ometena u…”, a kada se radi o deci koristi se izraz „deca sa smetnjama u razvoju”.

Veliki broj osoba sa invaliditetom smatra uvredom kad ih neko, govoreći o njima, kaže osoba sa posebnim potrebama. Kako se čulo na radionici, osnovne ljudske potrebe su univerzalne i zajedničke za sve ljude, bez obzira na to gde i kako žive. Svi imaju potrebu za hranom, ljubavi, pripadnjem, kretanjem, neko će hodati, neko će koristiti automobil, a neko invalidska kolica. Svi imaju iste potrebe, ali je način zadovoljenja tih potreba drugačiji
– U komunikaciji sa osobama sa invaliditetom treba se ponašati kao i sa drugim ljudima i sebi jednakim, jer one to i jesu. Treba razgovarati normalno i, bez obzira o kakvom se invaliditetu radi, koristiti izraze iz svakodnevnog govora. Recimo, možete slepoj osobi reči ,,vidimo se”, ili gluvoj ,,čujemo se” jer je to ustaljen govor – naglasio je Gligorijević i dodao da se ne treba bojati pogrešnih reči, ali ne treba preterano hvaliti osobu sa invaliditetom zbog obavljanja normalnih životnih radnji.

Kako je rečeno na radionici, ljudi ne treba da se ustežu da ponude pomoć osobi sa invaliditetom, ali treba sačekati odgovor da li je pomoć potrebna. Ne treba izbegavati ni rukovanje ukoliko osoba sa invaliditetom ima veštačku ili amputiranu ruku, rukujte se drugom rukom ili dodirom. Ako neka osoba ne može da se rukuje, ona će to i reći.
– Važano je reći i da ne treba pretpostavljati da osoba nešto ne može. Ukoliko je osoba sa jednom vrstom invaliditeta, ne pravite pretpostavke da ima i neka druga oštećenja – rekao je trener.

Radionica, koja je bila odlično iskustvo za novinare, koji su preneli i svoja iskustva u komunikaciji sa osobama sa invaliditetom, organizovana je u okviru programskih aktivnosti Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom uz podršku Ministarstvo rada i socijalne politike.

S. Lubura