Podignuta optužnica protiv dvostrukog ubice

-Meni sina ništa ne može da vrati, ali očekujem pravedno suđenje. Jedino će mi to pružiti neku utehu. Ako bude osuđen na manju kaznu, osećala bih se prevarenom i izigranom i shvatila bih da nema pravde-kaže Kaja Jovičić, majka ubijenog Srđana Tomića

Više javno tužilaštvo u Kraljevu podiglo je optužnicu protiv Aleksandra Krstića (33) iz Kragujevca, za krivično delo teško ubistvo i nedozvoljeno posedovanje oružja, protiv Gorana Dabića (22) iz Kragujevca za teško ubistvo pomaganjem i nedozvoljeno posedovanje oružja, dok Ivanu Radivojević (27) iz Kragujevca optužnica tereti za teško ubistvo pomaganjem. Krstić je 14. jula ubio Srđana Tomića (27) i Aleksandra Nedeljkovića (29), obojica iz Jagodine, sa Dabićem prebacio njihove leševe u zadnji deo Srđanovog automobila “audi TT”, a potom su automobil dovezli na poljski put u ataru Ratkovića. Krstić je Dabiću dao pedeseticu i upaljač, a ovaj je zapalio automobil. Radivojevićki se optužnicom stavlja na teret da je, kako joj je Krstić rekao telefonom, od kuće ponela ćebad, ciradu i kanticu za benzin, kupila pet litara benzina na pumpi uBeloševcu, a potom Krstićevim džipom “ševrolet” vozila ispred njih kako bi im javila ukoliko na putu naiđe na policiju.
-Optužnica je sto posto osnovana, a zasnovana je na iskazima okrivljenih, koji su detaljno opisali kako su održavali kontakt sa Nedeljkovićom i kako su se dogovarali da Krstić na ime duga, koji je sa kamatom dostigao 7. 000 evra, Nedeljkoviću obezbedi automobil. Pored izjava postoje i materijalni dokazi, a to su tri čaure pronađene u “audiju” i jedna u selu Zakute. Veštačenjem je dokazano da su sve ispaljene iz Krstićevog pištolja. U Ratkoviću je pronađen upaljač žute boje i opušak cigareta marke “winston” koje je Krstić pušio. U selu Zakute pronađeni su ostaci razbijenog stakla, tragovi krvi, Srđanov mobilni telefon, koji je Krstić bacio u žbunje kada je pozvonio, kao i njegove naočare za vid-navodi advokat Milovan Stojanović, pravni zastupnik Srđanovih roditelja.

Nedelju dana pre ubistva Krstić je kupio automobil kojim je hteo da “prebije” dug, ali se Nedeljkoviću nisu dopale papučice gasa i volan, pa je tražio da mu nabavi “pasata”. Adokat Stojanović smatra da je Krstić tog dana odlučio da ga ubije. To potvrđuju i izjave Dabića i Nedeljkovićke, koji su u istrazi zjavili da im je on nekoliko puta pre ubistva rekao da mora da se oslobodi Jagodinca Saše.
-Nedeljković je kobnog dana pozvao Krstića i rekao da su u Kragujevcu ispred njegove kuće. On im je rekao da ga sačekaju sat vremena u “Diletovoj” kafani, jer se sa Ivanom bio u selu Zakuta sa prijateljima. Kada je Krstić došao, otišli su njegovoj kući. Ubrzo je došao i Dabić, a Krstić ga je zamolio da se spremi da odu do Kraljeva da Nedeljkoviću pokažu automobil marke “pasat”. On se presvukao i vratio. Iako je Srđanov auto bio dvosed, Krstić i Dabić su nekako seli iza Nedeljkovića i Tomića. Kada su došli do Kraljeva Krstić je rekao da ipak moraju u Zakute, jer je tamo čovek koji će da doveze automobil. Krstić je u međuvremenu nekoliko puta telefonirao kao da razgovara sa čovekom koji treba da doveze automobil. Ustvari, on je razgovarao sa suprugom, ali ostali to nisu znali. Potom je Tomiću rekao da zaustavi automobil na jendnoj raskrsnici gde bi trebalo da sačekaju čoveka koji će da doveze automobil. Ništa ne sluteći, nesrećni mladići su ga poslušali. U jednom trenutku Krstić im je rekao da ih je slagao i da ne postoji nikakav “pasat”. Izvadio je pištolj, ispalio dva-tri metka u Nedeljkoviću glavu, a potom tri puta pucao u glavu Tomića-dodaje advokat Stojanović.

U optužnici se još navodi da su Krstić i Dabić prebacili leševe u zadnji deo automobila, a Krstić iz Nedeljkovićevog džepa izvadio sav novac. Onda je pozvao svoju suprugu da pripremi ćebad, ciradu i kanticu za benzin. Krenuli su ka Sabanti, a Ivana je gorivo kupila na pumpi u Beloševcu. Sve vreme su održavali kontakt telefonom. Najveća enigma je što je Krstić krenuo ka Jagodini, prešao 15 kilometara, a onda se vratio i krenuo ka Ratkoviću. Na poljskom putu, udaljenom od glavnog puta, Krstić je zaustavio automobil, polio ga benzinom, dao Dabiću novčanicu od 50 dinara i upaljač i rekao mu da zapali automobil. Potom su se vratili u Krstićevu porodičnu kuću, Krstić i Dabić su skinuli odeću umrljanu krvlju, a Ivana ju je izgorela u njihovom šporetu. Dabić i Krstić potom su sa dve devojke otišli za Gružu. Krstić je tada Dabiću dao pištolj i Nedeljkovićev. Sutradan je krenuo sa Ivanom za rodnu Đakovicu, odakle je mislio da prebegne u inostranstvo. Sa Dabićem se našao u kafani “Fleks” u Mrčajevcima da bi mu ovaj vratio oružje i novac. Nastavio je put Đakovice, ali ga je policija uhapsila u mestu Miločaj. Oduzeli su mu pištolj i 20 metaka, a potom su pretresli njegovu porodičnu kuću. Krstić je policiji rekao da je sve sam uradio i da se iz Ratkovića pešice vratio. Međutim, kada su ispitali Ivanu i Dabića, oni su odmah sve priznali policiji.

Zbog togfa što su počinili nezapamćen zločin u ovom kraju i pokušali da prikriju tragove, advokat Stojanović za svo troje okrivljenih tražiti najveće propisane kazne. I Srđanovi roditelji, Kaja Jovičuć i Milisav Tomić, koji su se pridružili krivičnom gonjenju, zahtevaće maksimalne kazne.
-Prema Krstiću osećam bes, ogorčenje i ljutnju, ali ga ne mrzim. Doduše, ne znam kako će reagovati kada ga budem videla prvi put. Očekujem pravedno suđenje i maksimalnu kaznu od 40 godina za ubicu, jer bi se u protivnom osećala prevarenom i shvatila da pravda ne postoji. Samo je monstrum i psihopata mogao da uradi tako nešto. Ali, nije bio u stanju neuračunljivosti, jer je pokušao da prikrije tragove i zato što je posle ubistva i paljenja dva čoveka sa Goranom Dabićem i dve devojke otišao u kafić na piće. Ostali su do jutra. On je neko ko mi je oduzeo dete. Nisam bog da mu sudim. Ako postoji viša sila, on će da završi u paklu. Takvi ljudi ne zaslužuju da imaju porodicu-iskrena je nautešna majka Kaja.

Ona kaže da se neprestano vraća na taj događaj i pita se kako se sve dogodio i zašto. Da je to bila saobraćajna nesreća, gubitak sina bi isto doživela, ali bi ga drugačije prihvatila. Ona nikako ne može da prihvati činjenicu da su svi Aleksandrovi prijatelji, iz znanja ili neznanja, odbili da ga odvezu, a da je Srđan, koga je poslednjeg zvao, pristao da ga odveze u Kragujevac da pogleda auto koji mu je Krstić obećao na ime izmirenja duga. Stradao je samo zbog toga što je svakome hteo da učini.
-Ne znam ni da li je moj sin poznavao žandarma, ali znam da ga je znao iz priče, jer mi je rekao da Saletu neko iz Žandarmerije treba da nabavi auto. Da je znao za pozajmicu, nikada ne bi krenuo, jer znam da je bio izričito protiv toga. Dabić je u istrazi izjavio da on čak nije ni učestvovao u njihovom razgovoru, već je tražio nešto po kolima i gledao neki motor. Znači, praktično, je bio njihov vozač. Zauvek će mi ostati i tajna da li bi shvatio o čemu se radi i da li bi nešto posumnjao da je pratio njihov razgovor. Misterija je i zašto ih je Krstić odvezao baš u Ratković kod Rekovca-dodaje Kaja.

Da bi ga spasli bombardovanja, Srđana je otac 1999. godine primio u svoju kuću u Lozani. U Švajcarskoj je završio srednju školu i zaposlio se u jednom marketu na odeljenju s mesom. Pred Novu godinu bio je unapređen u šefa i trebalo je da ovog meseca postane menadžer. Došao je dve nedelje pre ubistva, a trebalo je da se vrati za Švajcarsku 21. jula, na dan sahrane.
-Kobne noći bila sam na piću sa Milisavom. Pozvali smo ga da dođe na piće. Ali, on je već bio u Kragujevcu. Mislim da je to sudbina. Božiji putevi ne mogu da se promene. Mislim da bi mu se svakako nešto dogodilo tog dana, jer je tako bilo zacrtano. A možda se tešim na taj način-kaže Kaja.

Ona priznaje da su životi Srđanovih najbliskijih potpuno poremećeni. Sestra Ana, student Medicine, nije mogla da odgovara usmeni. Pošto je odlično uradila pismeni i kako profesor zna da ima sve desetke, pitao ju je šta joj se dogodilo. Ona nije htela da mu kaže.

Kaji i njenim ćerkama Mariji i Ani lakše je kada su zajedno, jer gledaju fotografije, sećaju se događaja sa letovanja i zajedničkih putovanja. Kaja će ga pamtiti po rečima koje je izgovarao čim bi otvorio vrata: „Majko! De si, sestro?! Hoćemo negde da idemo?“, ali i po šalama i njegovom uvek nasmejanom licu.
-Uveče nekako i zaspim, jer popijem tabletu. Jutro je najteže, jer shvatim koliko mi nedostaje. Bili smo veoma bliski i među nama nije ostalo ništa nedorečeno. Žao mi je samo što se nije oženio. Iako to nije planirao u skorije vreme, uvek smo se uvek šalili da ćemo svadbu da pravimo pored bazena-priča uplakana majka.

Poziv za udruživanje roditelja

Kaja se pita i da li će Srđanovi najbliži moći da prevaziđu bol bez stručne pomoći. Svi su na lekovima, a ona je utehu našla u poslu. Naročito od kada su počele da dolaze majke koje su izugubile svoju decu. Kaja je tada shvatila da je razgovor najbolji lek.
-Pozivam sve majke koje su imale takvu tragediju da dođu u moju prodavnicu kolača „Amaris“ na Zelenoj pijaci da podelimo svoju bol, jer će im biti lakše. Mislim da bi trebalo da se formira i neko udruženje majki. Imamo organizacije za lečenje alkoholizma. Zašto ne bismo imali i one za lečenje duše? Možda bi trebalo da se bavimo humanitarnim akcijama, ili da pronađemo načine kojima bismo drugu decu zaštiti od sličnih nesreća-predlaže Kaja.

Tekst i foto Z. Gligorijević