– Dešavalo se i da se mašina upali, da otkaže jedan motor, ali sam se izborio iz svake situacije. To je posao kao i svaki drugi. Više respektujem vozače autobusa, jer voze 50 putnika u nekim krševima – kaže Rade
Rade sa suprugom Beatris
Radovan Bojanović iz Ratkovića, zvani Rade Pilot, sa majkom Ljubicom i ocem Vukojicom otišao je u Luksemburg daleke 1965. godine. Zaposlio se kao bagažista na aerodromu. Onda ga je jedna islandska firma primila za magacionera. Pošto je u međuvremenu postao aviomehaničar, ista firma mu je ponudila da radi u Sijetlu u Americi. Pošto mu je stan bio obezbeđen, trebalo mu je nešto novca za početak. Znajući da otac nikada ne bi podigao kredit, majka i on su cele noći falsifikovali očev potpis. Potom je upoznao Beatris, Franciskinju po poreklu, koja je radila kao stjuardesa, i koja ga je naterala da nastavi školovanje. Tako je završio civilnu akademiju i postao pilot.
– U firmi „Kargoluks” radio sam 42 godine. Vozio sam avione „CL 44”, „DC 8”, pa sve do „Boinga 474”. Leteo sam za Hong Kong, Bangkok, Singapur, Abu Dabi, Dubaj, Sijetel. Ne znam gde nisam bio. Vozio sam teretne avione, a putnike samo mesec dana na relaciji Beograd-Frankfurt. Više sam voleo da vozim svinje i žirafe nego ljude, jer su me mnogo razočarali. I nisu bili pažljivi. Samo što bismo sleteli, oni bi vadili prljag. Da sam samo zakočio naglo, oni bi izleteli kroz kokpit. Pilotiranje predstavlja veliku odgovornost. Doduše, naporno je samo uzletanje i sletanje. Kada sam uzletao, zaboravljao sam na sve. Na roditelje, decu, probleme, kredit. Jednostavno, kad god sam uzletao, disao sam kao i mašina kojom sam upravljao – kaže Rade i dodaje da se vremenom navikao na sve opasnosti koje nosi ovaj posao.
Ostvario san da pilotira
OBOŽAVA SUPRUGU
– Imam fantastičnu ženu. Četiri u jedan. Ona je žena, ljubavnica, majka i domaćica. Ali, pošto sam poznavao „tetka Dese”, stjuardese, zamolio sam je da ne radi više taj posao. Napustila ga je kada je bila u šestom mesecu trudnoće. Posle nikada više nije radila. Brak nam je opstao zahvaljujući velikoj ljubavi. Koja bi žena iz Luksemburga došla da živi po nekoliko meseci u Ratkoviću? Samo ona koja mnogo voli svog supruga.
Doduše, ona mi je druga žena. Prvi put sam se oženio jednom iz Loćike kod Rekovca. Imao sam 18 godina. Živeli smo zajedno tri meseca, sredio sam joj papire i „zdravo đaci”. Njena majka je mislila da će da sredi barabu, ali se prevarila – iskren je Rade.
Najteže mu je, kaže, bilo kada je vozio svinje za Rusiju, jer su toliko smrdele da je bilo nepodnošljivo sedeti u pilotskoj kabini. Najviše je voleo kada je za Dubai ili Abu Dabi vozio konje. Imao je samo jednu nesreću kada je, zbog guste magle, prilikom sletanja promašio pistu. Točak je zakačio travu, a jedan motor je otpao i odleteo. Morao je da popuni „brdo” papira da bi opisao šta se dogodilo. Jednom mu se dogodila fatamorgana, ali je uspeo da prizemi avion. Zato avioni padaju, udaraju u planine i to na samo 5 kilometara od piste. To se najčešće dešava prilikom magle, jer pista izgleda mnogo bliža nego što jeste.
– Kada sam leteo po Africi, dešavalo mi se da gazela uleti pod točkove kada sletim. Posle sam morao da menjam kočnice, jer bi u njima bilo samleveno meso. Verovao sam u mašinu, ali sam uvek morao sam da je čekiram. Čak i kada bi mi mehaničari rekli da je avion sposoban, a ja ili kopilot smo smatrali da nije, let se otkazivao. Sat stajanja na pisti koštao je 100.000 evra. Ali, to sve plati osiguranje. Dešavalo se i da se mašina upali, da otkaže jedan motor, ali sam se izborio iz svake situacije. To je posao kao i svaki drugi. Više respektujem vozače autobusa, jer voze 50 putnika u nekim krševima – dodaje Rade.
Najdraže mu je bilo prvo poletanje. Ne samo zato što je bilo prvo, već zbog toga što je njegov otac mogao da se ponosi njime. Trebalo je da bude kopilot u avionu „DC 8”, kojim je trebalo da pilotira Džordž Tipet. Dobili su zadatak da testiraju motore do Londona, jer su dva bila promenjena. Njegov otac je došao na aerodrom.
Radovan Bojanović najponosniji na svoj prvi let
– Ne znam zašto, ali umesto na mesto kopilota, seo sam na pilotovo mesto. Otac mi je rekao: „Beži s tog sedišta! Šta ti tražiš tu?!” Nisam se obazirao na njega. Zatražio sam dozvolu za poletanje. Kada smo uzleteli, otac mi je rekao: „Nisam znao da od ničega može nešto da postane”. Možda otac nije imao poverenje u mene, jer sam dva puta ponavlja šesti razred – opet će Rade.
Ponosan na šulerovu pušku
STRASTAN LOVAC
– Čim sam odslužio vojsku, 1971. godine, počeo sam da idem u lov. Odstrelio sam nebrojeno srndaća, divljih svinja i jednog vepra u srebrnoj medalji, koji je očišćen težio 120 kilograma. Lovio sam u Luksemburgu, Španiji, Turskoj, Africi, Tunisu, Alžiru i drugim zemljama. Lov u Srbiji i drugim zemljama je isti. Jedino što je tamo skuplje nego ovde. Zanimljivo je da ovde nisam odstrelio nijednu svinju. Imam i čeku i cele godine „hranim mesto”. Ali, nemam sreće da odstrelim nijednu svinju. Odem za Luksemburg i ovdašnji lovci odstrele tri krmače s moje čeke – priča Rade. On ima puno pušaka, ali mu je najdraži karabin „magnum” koji mu je poklonio Vlajko Stoiljković kada su lovili u Karađorđevu. Ima i nemačku pušku „šuler” koju su koristili piloti štuka kada su leteli za Afriku, proizvedenu 1943. godine.
Naš sagovornik kaže da je najsrećniji dan u njegovom životu rođenje prvog sina Roberta. Postao je bogat čovek. I onda mu se ispunjavala jedna po jedna želja. Doduše, on kaže da bi svoj život opisao kao mnogo siromašan i mnogo bogat. S jedne strane ima sve, a s druge čini mu se da mu nedostaju prijatelji i poverenje u ljude. Iako je u Ratkoviću više od deset godina, treba mu još najmanje toliko da bi se navikao na mentalitet ovdašnjih ljudi.
– Što se tiče neostvarenih želja, voleo bih da dobijem nove zube. Šalim se. Mada bih voleo kada bi to moglo. U stvari, samo jednu želju nisam ispunio. Da kupim konja i da krenem stazama i bogazama. Volim selo. Zbog mira i slobode koju ono pruža. Eto, u Rakovici imam kuću, ali nisam je obišao 15 godina. I u Luksemburgu imamo novu kuću, ali smo Beatris i ja više u Srbiji – zaključuje Rade.
Tekst i foto: Z. Gligorijević
