Piše: Ljubiša Bata Vujić
,,JUNACI! TAČNO U TRI ČASA NEPRIJATELJA TREBA RAZNETI VAŠIM SILNIM JURIŠEM, RAZNETI VAŠIM BOMBAMA I BAJONETIMA. OBRAZ BEOGRADA, NAŠE PRESTONICE, MORA DA BUDE SVETAO. VOJNICI! JUNACI! VRHOVNA KOMANDA IZBRISALA JE NAŠ PUK IZ BROJNOG STANJA, NAŠ PUK JE ŽRTVOVAN ZA ČAST BEOGRADA I OTADŽBINE. VI NEMATE, DAKLE, DA SE BRINETE ZA ŽIVOTE VAŠE, ONI VIŠE NE POSTOJE. ZATO NAPRED U SLAVU! ZA KRALJA I OTADŽBINU! ŽIVEO KRALJ! ŽIVEO BEOGRAD! ŽIVELA SRBIJA!”
Ovo je naredba koju je legendarni srpski major Dragutin Gavrilović izrekao svojim vojnicima 7. oktobra 1915. godine, prvog dana austro – ugarskog i nemačkog napada na Beograd u Prvom svetskom ratu.
Većina vojnika koji su stali u odbranu Beograda i srpstva izginula je. Ali primer hrabrosti i požrtvovanosti srpskih trupa u vreme borbi zadivila je i samog neprijatelja, koji je prilikom zauzimanja srpske prestonice izgubio preko deset hiljada vojnika.
Srbi su možda jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik. Ušavši u Beograd, čuveni nemački vojskovođa feldmaršal August fon Makenzen, zadivljen junaštvom protivnika, podigao je u Košutnjaku spomenik herojskim braniocima srpske prestonice.
Od te daleke 1915. prošlo je skoro sto godina, mi smo tu gde jesmo, a lik i dela majora Gavrilovića i srpskih branilaca prestonice, verovatno još pamte i pominju samo istoričari, jer se zaborav, baš kao i gubitak časti primio u Srbiji kao najpostojaniji korov.
Zato nam i ide ovako, bolje reći nikako. Beskrajno posrtanje i bauljanje u blatu sopstvenih nemoći, slobodan pad u sunovrat bez ikakvog nagoveštaja svetla na kraju tunela. Previše licemerja, samoljubivosti, ličnih interesa, pljačke, političarenja, a premalo pravih rešenja, pameti, požrtvovanja, želje i saosećanja da se pokrene narod koji je predugo u stanju klasične, frustrirajuće kome.
Gde je nestala naša silna energija, osećaj patriotizma i želja da isplivamo i pobedimo? U bezobzirnim pljačkaškim privatizacijama i stvaranju armije nezaposlenih? U predugim godinama krize u kojima smo totalno izgubili osećaj kako je to živeti normalno i dostojanstveno? U stalnim strahovima da ne izgubimo i ono što odavno nemamo? Nešto nam fali. Nedostaje. Gura nas na dno.
Siti smo pretnji da ćemo morati da stegnemo kaiš i da će svaka naredna godina biti teža i gora od prethodne. Ne leči se pretnjama apatija i besmisao, ne tovare se pogrešne procene i odluke svakojakih političkih maglonoma koji predstavljaju državu na grbinu nejakog i posustalog naroda. Ako natovarite na mazgu hiljadu kilograma, crći će, a ovaj narod se predugo tretira kao gore pomenuti dugouhi kopitar. I nikoga nije briga, niti haje, niti odgovara.
Što se mene lično tiče pristao bih da radim dvadeset sati dnevno, bez dana odmora, narednih deset godina, ako će se tako srediti stvari, i ako će tako naša deca imati budućnost, izvesnost i želju da ostanu u Srbiji.
Ali morate da date garancije, gospodo, da oročite trajanje ovog neizdrživog ambijenta koji traje duže od svih turskih i indijskih serija zajedno. Pokažite ličnim primerom kako se treba boriti za Srbiju i srpstvo, odreknite se bezbrojnih privilegija, svakojakih prinadležnosti i dodataka, kako biste praktično mogli da se uživite u svakodnevno bitisanje običnog naroda koji pomoću trikova preživljava, a koga su vam puna usta i koga tako žarko želite da vodite.
Višedecenijsko baziranje političkih rešenja na narodnom strpljenju, otpuštanju radnika i zatvaranju fabrika, dodvoravanje poljoprivrednicima i slikanje u porodilištima u izbornim kampanjama više ne piju vodu.
Oni koji su na čelu države, trebalo bi da znaju da su na čelu naroda, jer država bez naroda nema nikakvog smisla, u prirodi njihovog posla je da iznađu najbolja rešenja i dele sudbinu tog naroda, a ne da budu otuđeni od njega.
Kada političari dostignu taj nivo samokritičnosti, požrtvovanja i iskrene brige za svaku srpsku glavu, kada deca ministara budu studirala i radila u Srbiji, a ministri živeli od skromnih plata, tada će moći da izađu pred ovaj ponosan narod, kao nekada major Gavrilović pred svoju vojsku, i pozovu ga u odlučujući juriš za preporod Srbije, tako će žrtve majora Gavrilovića i svih srpskih ratnika položenih u ime naroda imati smisla, a ova naša divna zemlja budućnost, u protivnom nestaćemo kao Sijuksi i niko nam neće biti kriv…
