U rekovačkoj opčtini ostala dva krojača.

Okom mogu da uzmem meru da bude knap. A kada uzimam meru, na primer za pantalone za koje treba deset mera, tek kad sve izmerim, onda upišem odjednom svih deset mera-kaže Dragan Marjanović iz Ursula

Dragan Marjanović iz Ursula kod Rekovca i njegov unuk Jovan u Levču su jedini majstori za narodnu nošnju, fina odela i razne vrste kapa. Iako ima 62 godine, Dragan, koji je šnajder postao 1970. godine, i dan-danas može satima da sedi za šivaćom mašinom, a njegov unuk, koji pohađa prvi razred srednje poljoprivredne škole u Rekovcu, pre dve godine u Rekovcu je otvorio krojačku radnju.
-Krojački zanat zavoleo sam još dok nisam pošao u školu, jer je moj pokojni otac Dragomir, zvani Đika, bio najjači majstor za nekada popularne brič pantalone u staroj Jugoslaviji. Otac je završio Školu učenika u privredi i postao visokokvalifikovani krojač. Godine 1951. registrovao je krojačku radnju za fina odela, u kojoj su, pored moje majke Ljubinke, radila još tri učenika. Meni nije dozvoljavao da sednem za mašinom, jer se on mnogo namučio pošto u njegovo vreme nije postojala konfekcijska proizvodnja garderobe i narodne nošnje, pa je potražnja bila velika-kaže Dragan.

On dodaje da je njemu, pak, ovaj posao bio mnogo zanimljiv, pa ga je „krao“ od oca. Kad god on ne bi bio u radnji, Dragan bi vežbao. Imao je samo 12 godina kada je ugledao nedovršene pantalone. Seo je za mašinu i završio ih. Kada je otac pitao ko je to uradio, Dragan je rekao da je to uradio njegov učenik. Pogledao ga je s nevericom, jer je znao da učenik to ne bi smeo da radi. Dragan mu je onda priznao da ih je on završio.

Naš sagovornik nije završio krojački zanat, ali je imao od koga da nauči sve njegove tajne. Išao je u školu, pomagao ocu za mašinom i majci na njivi. Voleo je da šije i svojim drugarima iz razreda, što ga je činilo posebno ponosnim. Posla je bilo na pretek, jer su mušterije bile iz raznih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Dragomir, Ljubinka i Dragan šili su sve što je moglo da se sašije: od muških odela, preko ženskih haljina, kompletne narodne nošnje, šajkača i raznih kapa. Pred sabor u Rekovcu mušterije su u redu čekale da im završe brič pantalone.
-Pantalone moraju da „dube“ na muškarcu, odnosno da sve bude maksimalno knap. Najvažnije je da se majstor ume ih skroji. Posle i baba može da ih sašije. Meni neki krojači iz Jagodine i dan-danas plaćaju da im skrojim pantalone. Kad pogledam osobu, ne treba mi santimetar. Okom mogu da uzmem meru da bude knap. A kada uzimam meru, na primer za pantalone za koje treba deset mera, tek kad sve izmerim, onda upišem odjednom svih deset mera. Kada šijem po narudžbini, za gornji deo uzmem samo širinu grudi, a za pantalone dužinu i širinu pojasa, dok sve ostalo izračunam matematički-priča Dragan.

Ni on, ni otac nisu pretpostavljali koliko će Dragan biti potreban da bi radnja nastavila rad. Baš te 1970. godine sa svojim nekadašnjim učenikom Aleksandrom Đorđevićem Lesom Dragomir je otišao u Pariz. U Đorđevićevoj krojačkoj radnji radio je sedam-osam godina, a Dragan je vodio posao u njihovoj radnji. Kada je završio školovanje i odslužio vojni rok Dragan se zaposlio u jagodinskoj Fabrici „Kablova“, ali krojački posao nije zapostavljao. Pošto je bio jedinac, majka je bila protiv toga da i on ode u pečalbu, a kako je tada imao platu od 1.000 ondašnjih nemačkih maraka, ni njemu se nije išlo od kuće.
-Jedna smenu sam radio u fabrici, a drugu u krojačkoj radnji. Kada sam se oženio dušankom, ona je počela da mi pomaže. Posle osam godina i otac se vratio. Najviše smo radili dok sam školovao kćerku Slađanu. Plata mi je bila 5 maraka, a stan smo joj plaćali 70 maraka, jer nisam hteo da se muči u domu. Pored toga, svake nedelje sam joj vozio kuvana jela u Kragujevac. Radio sam po 18 sati dnevno, ali mi nije žao. Slađana nijedan ispit nije polagala dva puta i imala je prosek preko devet. Nedavno je doktorirala ekonomiju-ponosno će Dragan.

Kada je 2003. godine dao otkaz u fabrici, da bi njegov sin Saša ostao u njoj, znatno je povećao proizvodnju kompleta narodne nošnje. Nedeljno je radio po dva-tri kompleta. Dragan ume da sašije bilo koju narodnu nošnju, a najviše mu traže srpsku, šopsku i vlašku. Pošto ima svoj sajt, zemljaci iz celog sveta naručuju mu nošnju, tako da ne postoji kontinent na kome nema njegovih majstorskih dela. Još 1993. godine radio je šajkače za osobu iz Aranđelovca koja je slala za Australiju.
-Za kačket ili bilo koju kapu treba majstor, a za pantalone polumajstor. Ne znam koliko sam ih sašio za ove 44 godine. Znao sam dnevno da uradim i po deset pari pantalona, koje je supruga peglala. Nije bilo dana da nisam sašio po tri-četiri para. Nedeljno sam šio po dva-tri kompleta narodne nošnje. Ako mi se desi da ne stignem da sašijem nešto, navio bih sat u tri izjutra i seo za mašinu da bih mogao da stignem i u fabriku-kaže Dragan, koji i dan-danas puno radi, jer šije narodne nošnje za kulturno-umetnička društva, ali i po narudžbini.

Razduživanje

Zanimljivo je kako je pokojni Dragomir otišao na privremeni rad u Pariz. Njegov učenik Đorđević bio je zaposlen u firmi „22. decembar“ u Kragujevcu. Nešto je zabrljao i dobio je otkaz. „Majstore, doneo sam „singerovu“ mašinu da vam prodam da bih imao para za kartu. Uradio sam šta sam uradio i moram preko granice. Ako ne uspem, skočiću s mosta, jer nemam gde da se vratim“, rekao je Đorđević Dragomiru.
-Pošto moj otac nije imao para za mašinu, teča Miladin je kupio mašinu, a moj otac mu je posle davao novac i šio ponešto za njegove kćerke. Posle dve godine očev učenik se vratio. „Došao sam da se razdužimo. Vodim vas obojicu mesec dana u Pariz o svom trošku“, rekao je Đorđević mom ocu i teči. Pošto je teča imao dobru platu u „Kupresu“, nije hteo da ide, a moj otac je rešio da pođe. Kada je posle pet dana obišao čitav Pariz, pitao je Đorđevića da radi u njegovoj krojačkoj radnji. Ovaj je jedva dočekao-priča Dragan.

Cene

Dragan prodaje kompletnu narodnu nošnju sa opancima koje mu izrađuje majstor iz Kušiljeva kod Svilajnca. Muška narodna nošnja košta 150 evra, ženska oko 200 evra, a dečija 120 evra.

Tekst i foto: Z. Gligorijević