Sistemi za navodnjavanje velikih površina za njih su preskupa investicija, a kada bi se ona realizovala, prinos bi bio višestruko veći

Dok pomoravski povrtari, naročito u paraćinskoj opštini, koriste sisteme za navodnjavanje, bez kojih nema povrtarstva, ratari Pomoravlja, koje je, sa preko 100.000 hektara obradivih površina, uz Šumadiju i Braničevo najveća žitnica Srbije južno od Dunava, nemaju para za sisteme za navodnjavanje velikih površina. Kada bi uspeli da obezbede sisteme za svoje njive, prinos bi bio višestruko veći, a prema rečima Miodraga Simića, stručnog savetnika za ratarstvo u jagodinskoj Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi, čak bi bile moguće i dve žetve godišnje, čime bi se uloženi novac veoma brzo vratio.

-Generalno, kod nas se vrlo malo koriste sistemi za navodnjavanje. Opravdanje im je što cena kukuruza ne može da pokrije ulaganje. Ono bi moglo bi da se isplati kroz dve-tri godine, sigurno, posebno ako bi bile sušne godine. Bez navodnjavanja kukuruz često da prinos tonu i po do dve po hektaru, a sa navodnjavanjem bi dao i pet, šest, možda i više tona. U sušnim godinama ta investicija bi se vrlo brzo isplatila. Međutim, skupa oprema i nepoznavanje mogućnosti korišćenja poljoprivrednih fondova odvraćaju poljoprivrednike od toga-navodi Simić.

On dodaje da su pre početka tranzicije, veliki organizatori proizvodnje u ovom kraju, kakva je bila ćuprijska Fabrika šećera, ratarima su iznajmljivali sisteme za navodnjavanje. Danas takav sistem napaja još samo stotinak hektara Striškog polja kod Paraćina, dva-tri omanja poljoprivredna dobra, kao i usitnjene parcele na kojima se gaji voće i povrće. Međutim, tih sistema nema tamo gde su najpotrebniji- u proizvodnji kukuruza i žita.

-Trebalo bi da se urade hidrološka ispitivanja, da se vidi koliko je vode uopšte raspoloživo za navodnjavanje. U selima u kojima su poljoprivrednici nekada polivali zasade, voda se povukla ili je ima vrlo malo. Znači, smanjen je dotok vode. Takođe, kad su sušna leta, rečice presuše. Trebalo bi ispitati koliko ima dubinskih, a koliko od površinskih voda i da li bi moglo da se napravi veštačko jezero. Naravno, pod uslovom da teren nije vodopropusni. Trebalo bi da se uradi studija o tome. Ali, pre toga svakako treba uraditi komasaciju terena, kako bi ljudi imali veće parcele, koje bi lakše mogle da se navodnjavaju, da se uradi sistem kanala i mreža-dodaje Simić..

Prema njegovim rečima, drugi veliki problem je što poljoprivrednici koriste vrlo malo mineralnih đubriva, jer gledaju da uštede na svemu, pa i na tome. Prinosi kukuruza su i zbog toga loši. Ratari su srećni kada dobiju 4,5 tone po hektaru. A neke sorte imaju genetski potencijal i za 10 tona po hektaru.

Slično je i sa pšenicom. Pre dvadesetak godina, prosek prinosa bio je između šest i sedam tona po hektaru, a danas je spao na svega četiri. A čak je u Namibija prosečan rod 8,5 tona pšenice po hektaru. Mali broj naših poljoprivrednika daje zemlju na analizu. Oni koji to rade i slušaju savete stručnjaka vide rezultate i nastavljaju da primenjuju preporuke poljoprivrednih stručnjaka. Međutim, kada za proizvodnju kukuruza na hektaru treba da izdvoje 500 evra godišnje, ratari gledaju da iskalkulišu i da proizvodnju prilagode svojim mogućnostima.

Kukuruz najzastupljeniji
Na teritoriji šest opština Pomoravskog okruga, od ratarskih kultura najviše se proizvodi kukuruz, kojim je zasejano čak 50 hiljada hektara. Slede pšenica, ječam, ovas i druga strna žita, na poljima ukupne površine oko 20 hiljada hektara, a zatim krmno bilje, na oko 10 hiljada hektara. Ozbiljan problem su zaparložena polja, koja se već godinama ne obrađuju. Prema procenama stručnjaka, ona obuhvataju oko 4 hiljade hektara u ovom delu Srbije.

Tekst i foto Z. Gligorijević