Povodom jubileja odigrana revijalna utakmica između aktuelnog tima FK “Belica” i veterana ovog fudbalskog kluba. Pobednik morao, posle nerešenog rezultata 2:2, da bude rešen izvođenjem penala, u čemu je ekipa „Žive legende”, kako se zvala ekipa veterana, bila bolja. Nakon utakmice je održana velika proslava jubileja u Domu kulture u Belici. Najveći uspeh ovog kluba bio je plasman u Međuopštinsku ligu

Prošle subote je u Belici bila velika svetkovina. Gotovo celo selo je učestvovalo u proslavi godišnjice osnivanja fudbalskog kluba “Belica” iz istoimenog sela, koje se nalazi na istoimenoj reci. Od tri Belice, najmlađa je FK Belica. Ona je proslavljala svoj četrdeseti rođendan.

Grupa sportskih entuzijasta iz Belice, na Sv. Jovana, 7. jula 1975. godine, rešila je da osnuje svoj fudbalski klub. Među njima su bili Miroljub Vasiljević Kurjak, Miloš Stojković Čop, Milovan Anđelković, Budimir Zdravković Buda, Dušan Jeremić, Tomislav Milovanović i drugi. Među najzaslužnijima ne treba izostaviti ni tadašnjeg predsednika sela Živka Davinića. Prvi, a kasnije i dugogodišnji predsednik kluba je bio Miroljub Vasiljević Kurjak. Statut novoosnovanog kluba je napisao Tomislav Milovanović. Jedan od prvih trenera, fudbalera i velikih pregalaca u ovom klubu je bio Miloš Stojković Čop. Vrlo brzo po osnivanju mesto trenera pripalo je, može se slobodno reći, legendi beličkog fudbala, neumornom sportskom radniku i treneru Milovanu Anđelkoviću. Milovana znaju svi koji su bili u i oko fudbala u ovom kraju. On je bio alfa i omega beličkog fudbala 25 godina, od početka, pa sve dok ga smrt nije pretekla 2000-te godine. Njemu je kao pomoćni trener, desna ruka bio Dušan Jeremić. Prvi kapiten je bio Budimir Zdravković Buda, koga je nešto kasnije zamenio, verovatno najbolji fudbaler iz Belice svih vremena, Zoran Filipović. Pored Filipovića, ovaj klub je iznedrio još jednog, nešto mlađeg, vanserijskog fudbalera – Milana Panića. Filipović i Panić su branili jedno vreme boje FK “Dragocvet”, kada je on bio zonaš.

Iz Belice je i jedini bivši fudbalski sudija i fudbaler Belice, sada policajac u penziji – Dragan Milovanović Bimba.
– Po dva tri fudbalera iz Belice su igrala u Šuljkovcu, Šantarovcu, Bunaru… Kada bi se oni vratili, mislili smo, i oni naši fudbaleri koji nisu igrali nigde, imali bismo da oformimo naš klub. Tako je i bilo. Tokom svih ovih godina, okosnicu kluba su činili fudbaleri iz Belice, a često je i cela ekipa bila iz Belice. Bilo je i fudbalera sa strane, mahom iz obližnjih sela, ali je uvek „kostur” tima bio iz Belice.

Igrali smo mi turnire po obližnjim selima i pre osnivanja kluba, na igralištima u Vrbi i Lozoviku. Nismo imali svoje igralište ni nakon osnivanja kluba. Igrali smo najviše u Šuljkovcu, malo u Bunaru, pa potom ponovo u Šuljkovcu, sve do otvaranja našeg igrališta.

Kao i svaki početak i naš je bio težak, ali se tad imala ogromna volja i zalaganje svih u klubu i oko kluba, gotovo celog sela. Nije nam bilo teško da radimo, jer smo to mnogo voleli. Jednostavno, živeli smo za klub – priča Miloš Stojković Čop, jedan od živih legendi i osnivača kluba.

Nekako sa početkom gradnje igrališta, porastao je i entuzijazam fudbalera i sportskih radnika u Belici, pa su početkom 80-tih godina ostvarili svoj najveći uspeh – plasman u Međuopštinsku ligu. Kao mali klub iz malog sela, nisu uspevali da odole mnogo bogatijim klubovima iz mnogo većih sela, pa su posle par sezona u ovoj ligi ponovo ispali u niži rang, gde i danas igraju. Član su Druge gradske lige, a ove godine su imali šansu da upadnu u Prvu ligu, ali im je ona za malo umakla.

U Belici je godinama održavan letnji turnir povodom osnivanja kluba. Ovaj turnir je zamro početkom devedesetih godina.
– Nismo imali sportske sreće da ove sezone upadnemo u viši rang. Imamo mladu ekipu, koja je uglavnom iz Belice. Naš, kao i problem drugih klubova, jesu finansije. Zahvalni smo lokalnoj samoupravi i predsedniku Skupštine Draganu Markoviću Palmi, bez čije finansijske pomoći ne bismo opstali. Ostatak sredstava, za nabavku opreme i drugih potreba, sakupljamo uglavnom sami. Pomažu nam u tome nekoliko naših ljudi koji imaju firme, među kojima su “Miloš” kafa, mesara “Mali car”, Miladin Simonović, Milan Milovanović i drugi – kaže sekretar kluba Bojan Jakovljević.

Pored agilnog sekretara Bojana, upravu čine predsednik kluba Radovan Nikolić, trener Srđan Jeremić i Dejan Jakovljević, član uprave. Četa mala, ali odabrana. Inače ovaj klub postoji u kontinuitetu, odnosno nikada se nije gasio za ovih 40 godina.

Pre svečane večere, odigrana je revijalna utakmica između aktivne ekipe i veterana, koja je igrala pod nazivom “Žive legende”. Utakmica je završena rezultatom 2:2, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Veterani su realizovali svih pet, a prvi tim samo tri jedanaesterca, pa su na kraju trijumfovali veterani rezultatom 7:5. Naravno da je rezultat bio u sasvim drugom planu. Ni broj zamena nije bio ograničen, pa su „prodefilovali” skoro svi koji su to mogli. Utakmici je, kao počasni gost, prisustvovala Marica Anđelković, supruga pokojnog Milovana.

Za FK Belica su nastupili: Marko Ristić, Miloš Anđelković, Dejan Jakovljević, Marko Gvozdenović, Radovan Nikolić, Dragan Marković, Slaviša Savić, Đorđe Đurđević, Bojan Jakovljević, Nikola Tasić, Lazar Babić, Milan Stefanović, Petar Đurđević, Slobodan Jakovljević, Miloš Veličković i Nenad Đokić.

Za ekipu veterana „Žive legende” nastupili su oni koji su mogli, ali i svi drugi veterani su bili tu: Nenad Ristić, Dragan Milovanović Bimba, Živorad Kuzmanović Žića, Dragoslav Milovanović Saša Molin, Zoran Filipović, Momčilo Filipović, Zoran Jeremić Gera, Zoran Stepanović Stepa, Zoran Stefanović Majstor, Milan Milovanović, Slađan Marković, Ivica Ilić, Vlatko Zdravković, Budimir Zdravković Buda, Dragiša Petrović, Živorad Živanović, Zoran Milosavljević Kajsi, Zoran Milovanović Cigin, Miladin Jakovljević Golin, Slađan Anđelković, Jovan Milovanović, Slobodan Panić, Milan Panić, Srđan Jeremić i Obrad Jevtić. Veteran koji nije više živ je Miladin Marković – Šolaja.

Svečana večera i proslava održana je u novoizgrađenom, divnom Domu kulture. Prisustvovalo je preko 100 ljudi iz sela, što bivših i sadašnjih fudbalera, što sportskih radnika i onih koji su pomagali belički klub. Ispred Fudbalskog saveza grada su bili Dobrica Milanović, Zoran Milovanović i Svetomir Jakovljević. Sudijsku organizaciju su predstavljali Saša Vulić, Marjan Vulić i Goran Petrović.

Dobrica Milanović je domaćinu kao poklon uručio fudbalsku loptu. Domaćini su uručili zahvalnice zaslužnim za postojanje i rad kluba. Među njima je bila i Marica, udovica pok. Milovana Anđelkovića, Dušica Panić, ćerka pok. Miroljuba Vasiljevića Kurjaka. Zahvalnicu je dobio i Milan Milovanović, bivši fudbaler, trener i predsednik kluba. On je jedan od onih koji zdušno pomažu ovaj klub.
– Odštampali smo članske karte. Predlažem da svi koji smo bili u klubu uplatimo članarinu i na taj način pomognemo klubu. Potrudiću se da moj veteranski klub „GSP” pomogne FK Belici sa 100 000 dinara – predložio je Milan, i, kao lični primer, odmah uplatio 1000 dinara na ime članarine za 5 meseci. On je i član veteranskog kluba „GSP” iz Beograda, koji se takmiči u Prvoj ligi veterana, pa pomaže Belicu u opremi iz kluba „GSP”.

Sečena je i rođendanska torta sa brojem 40, a uz bogatu trpezu, muziku i hladno piće, slavlje je trajalo do duboko u noć.

GRADNJA POD SVETLOM TRAKTORA

Belica je izgradnju svog igrališta započela 1980. godine, kada je tadašnji predsednik sela Živko Davinić zamenio plac u selu za plac gde je sada igralište sa Zemljoradničkom zadrugom „Bunar”. Zadruga je na tom placu u selu izgradila magacin, a selo na novom placu igralište.
– Na tom placu za igralište nalazile su se neke stare zadružne zgrade, koje smo prvo morali da srušimo, a potom i veliki zemljani radovi, jer je taj teren pod nagibom. Igralište zato ima naziv „Padalište”. Ta izgradnja je trajala pune 4 godine, jer je bio veliki posao, a mi nismo imali para, nego smo morali da molimo jedne po jedne da nam odrade po neki posao. Sećam se dobro, stative smo postavili u proleće 1984. godine. To sam zapamtio, jer sam te godine kupio traktor, a stative smo postavljali pod svetlom farova mog novog traktora. Žurili smo da tu sezonu zaigramo na našem igralištu. Dve godine kasnije opremili smo i otvorili sportski bife, iz kojeg smo finansirali godinama klub – seća se Miloš Stojković Čop, legenda koja hoda.
Tekst i foto: S. Alempijević