– Mnogi su me pitali da im otkrijem recept za dugovečnost kako bi i oni doživeli moje godine. Svima sam rekao da nikada ne treba da se mnogo sekiraju, da se ne svađaju bez potrebe, da ne budu ljubomorni i da izbegavaju pušenje i alkohol, koji razara zdravlje i porodicu – savetuje deda Pejča.

Pejča Janković iz Jagodine, rođen daleke 1919. godine u Rakovdolu, udaljenom tridesetak kilometara od Babušnice, preživeo je mnoge nedaće, ali se nikada ni na šta nije žalio. Ne samo što ga život nije mazio, već ga je sudbina naterala da još kao dete krene u pečalbu sa pokojnim ocem Sotirom. Radio je kao šegrt i učio zanat. Bio je to pretežak posao za njegova nejaka pleća, ali je on uspeo sve da nauči i radi kao i odrasli. Nosio je kamen i blato od kojeg su pravili čatmare. Najpre bi postavili stubove na koje su lepili blato i slamu. Nažalost, samo godinu dana kasnije, njegov otac se razboleo i umro, pa je deda Pejča, iako još dete, morao da brine o majci Daci, mlađoj braći Bobanu i Bogosavu, kao i o sestri Milici, dok je sestra Dika već bila udata u Crvenoj Jabuci.

– Pošto majka nije mogla da radi, jer je brinula o kućnim poslovima, iako sam imao jedva 14 godina, morao sam da orem i kopam, a zemlja nije baš bila kvalitetna. Tokom građevinske sezone odlazio sam u pečalbu. Mnoge poljoprivredne poslove nisam znao, ali su me komšije naučile. Uopšte, ljudi u našem kraju su bili humani i predusretljivi, jer smo svi bili veoma siromašni. Krompir nam je bilo glavno jelo. Jeli smo i žutu, a kasnije i proju od belog kukuruza. Ali, bilo je dana kada nismo imali šta da jedemo. Naročito za vreme okupacije. Nosili smo težinjave pantalone, a zimi su nam šili vunene pantalone – priča deda Pejča.

Kada je imao 24 godine, Bugari su ga odveli na prinudni rad na jedno državno poljoprivredno gazdinstvo u Sadovu, gde je proveo devet meseci. Još uvek se seća tog 27. decembra 1943. godine kada su opkolili njihovo selo i odveli sve muškarce starije od 16 godina. Seća se i vagona teretnog voza kojim su ih odvezli u Sofiju. Bili su puni snega. Kada se on otopio, stajali su u vodi. Deda Pejča je iz Sofije odveden u Plovdiv sa još pedesetak ljudi. Potom su ih na volovksim kolima prevezli u Sadovo gde je bilo državno poljoprivredno gazdinstvo na kome su radili.

– Svi smo spavali u jednoj prostoriji kao sardine. Radili smo u voćnjacima i stajama. Nisu nas tukli, davali su nam da jedemo, ali smo radili od mraka do mraka. Sklanjali smo se samo kada bi taj deo preletali avioni. Plaćali su nam nešto sitno. Dozvoljavali su nam i da pišemo pisma porodicama, a i oni su nama mogli da ih šalju – kaže deda Pejča i dodaje da su ih posle devet meseci opet potrpali u teretne vagone i vratili u Jugoslaviju.

Samo pet-šest dana od kada je stigao kući mobilisali su ga partizani.
– Najteže borbe bile su tokom prelaza preko Drine, na Jabuci u Bosni i na Romaniji. Osvajali smo i Sarajevo. Kada smo zauzeli polovinu grada, komandant divizije nam je naredio da se naša peta brigada vrati za Pale. Nismo znali zbog čega. Kasnije smo saznali da su nas poslali da se borimo sa korpusima četnika. Napredovali smo ka Višegradu. Pred svanuće smo stigli u podnožje šume. Bilo je još gore nego u borbama sa Nemcima. Mnogo ljudi je poginulo. Sećam se da 13 dana nismo videli hleb. Komora je išla za nama, ali nije mogla da nas stigne. O vaškama i drugim bolestima da i ne pričam – kaže deda Pejča.

Kada se rat završio, ponudili su mu da ostane pri vojsci, da nastavi školovanje i da se aktivira. On nije

prihvatio. Kasnije se pokajao zbog te pogrešne odluke, mada, kaže, da je postao oficir Vojske Jugoslavije ne bi izgradio pola bivše Jugoslavije. Deda Pejča je demobilisan 22. novembra 1945. godine. Kada se vratio kući, sina Dragana i ćerku Zoricu nije zatekao, jer su u roku od nedelju dana preminuli od šarlaha.

Posle rata naš sagovornik radio je kao građevinski radnik u brojnim firmama. Gradio je stambene i poslovne objekte u bivšoj Jugoslaviji, a godinu dana izgrađivao je Nemačku.
– Kako smo bili jako siromašni, nužda me je naterala da 1951. godine odem iz Rakovdola. Bila je zima. Nismo imali šta da jedemo. Prethodne godina nas je još pogodila suša, pa je rod bio oskudan. Pošto su neke moje komšije radile u zadruzi u Deronju, poveo sam porodicu u Vojvodinu, jer sam mislio da će i mene zaposliti u toj zadruzi. Sin Novica imao je četiri meseca, a Čedomir 12 godina. Nastanili smo se u jednoj napuštenoj kući koju sam prepravio. Kako me nisu primili u zadrugu, tu zimu smo preživeli zahvaljujući prijateljima koji su nam donosili namirnice. Na proleće sam čupao repu, kopao kukuruz, sejao žito – seća se deda Pejča.

Potom su sa još nekoliko zidara i toliko fizičkih radnika 1954. godine formirali brigadu. Prvi posao bio im je izgradnja kasarne na Prevlaci. Novac koji je zarađivao slao je porodici u Deronje. Potom je gradio u Herceg Novom, zatim žičaru na Fruškoj gori, kao i razne objekte u Sremskoj Kamenici i Beogradu. Za to vreme njegova pokojna supruga Jovanka radila je u zadruzi u Deronju i nadničila.

U Jagodinu je došao 1963. godine. Plac mu je našao brat Bogosav koji je živeo u Voljavču. Pejča je spavao kod njega i gradio svoju kuću. Kada je napravio temelj, supruga je došla da mu pomaže. Ona je mešala malter, a on je zidao.
– Mislim da sam tada bio najsrećniji, jer sam konačno imao svoju kući i bio sa svojom porodicom, a imao sam i

posao u firmi „Pomoravlje”. Tu su mi se rodili i unuci LJiljana i Boban. Nisam mogao da podižem svoju decu, jer nikada nisam bio kod kuće, ali sam sve nadoknadio kada su se oni rodili. LJiljana je bila moja mezimica. Presvlačio sam je, odvodio i dovodio iz škole, hranio. Da nisam imao tako dobru porodicu, koja mi je bila veliki oslonac i podrška, možda ne bih izdržao sve teškoće koje mi je život nametnuo. Ali, kada su oni koje volite uz vas, ništa nije teško – zaključuje deda Pejča, koji još kaže da nema neispunjenih želja.

PREPEŠAČIO JUGOSLAVIJU
– Negdašnju Jugoslaviju sam prepešačio uzduž i popreko. Ni sam ne znam koliko kilometara imam u nogama. Dok sam pečalbario, dešavalo se da pešačim i po 70 kilometara dnevno. Put Babušnica-Rakodol, koji ima 30 kilometara, ne znam koliko puta puta sam prešao. U Babušnicu sam odlazio i po brašno da bih prehranio porodicu. Xak bih sam nosio na leđima – seća se deda Pejča.

RECEPT ZA DUGOVEČNOST
Još uvek pun života deda Pejča, koji danas ima 94 godine, živi u Jagodini sa sinom Novicom i njegovom suprugom Vesnom. Svi koji ga poznaju kažu da je bio je pošten i skroman i da mu nikada ništa nije bilo teško.
– Mnogi su me pitali da im otkrijem recept za dugovečnost kako bi i oni doživeli moje godine. Svima sam rekao da nikada ne treba da se mnogo sekiraju, da se ne svađaju bez potrebe, da ne budu ljubomorni i da izbegavaju pušenje i alkohol, koji razara zdravlje i porodicu – savetuje deda Pejča.

Tekst i foto Z. Gligorijević