Jednoglasnom odlukom žirija koji su sačinjavali književnici i novinari Predrag Bogdanović Ci iz Beograda kao predsednik i Bajo Džaković i Milan Jakovljević iz Jagodine kao članovi, nagradu ,,Srpsko pero 2013” osvojio je Dimitrije Bukvić (28) iz Beograda za priču ,,Pica” koju je na konkurs poslao pod šifrom ,,Odisej 33”.
Čitaocima portala “Novi put” prenosimo nagrađenu priču u celosti.

PICA

Dridanje telefona prenulo me iz sna.
– Halo, dobro jutro. Zovem vas iz pica-servisa. Sigurno ste spazili naš letak u poštanskom sandučetu…. – blebetao je tip s druge strane žice.
Bacivši pogled na zgužvani papyrić u kanti za đubre, bezvoljno sam promrmljao „da”. Zapljusnula me je nova bujica reči:
– Zadovoljstvo nam je da vas obavestimo da smo proširili asortiman. Zahvaljujući ugovoru koji smo sklopili sa gospodinom đavolom, imate mogućnost da naš novi specijalitet kuće dobijete po bagatelnoj ceni…
– Ali…? – nisam se dao prevariti, znajući da se ispod slatkorečive fasade dosadnih trgovaca obično krije nepristojna ponuda. A i mrzelo me da se upuštam u priču.
– Dovoljno je da proučite picu ,,tartini” koju ćemo vam dostaviti na kućnu adresu. Ne treba, pri tom, da se hvatate za novčanik. Jedino ćemo za uzvrat uzeti vašu dušu u trajno vlasništvo.
„Hej, to ne zvuči loše, ionako samo gladan,,. pomislih. U trenu sam se razbudio. Pade mi na um kako moju grešnu dušu ni vrag s origanom ne bi pojeo. Ali, neka se on bakće sa tim.
– U redu. Sviđa mi se. Donesite taj ,,tartini,, i ne štedite na ,,tabasko” sosu…
– Videćete, gospodine, bićete prezadvooljni uslugom.
– Ne sumnjam. A s kim sam imao čast?
– Advokat Petrović, satanin PR. Znate, u struci baš i nema posla, pa moram da se dovijam… – pravdao se moj sagovornik. Očito me je pobrkao sa nekim koga njegova priča zanima.
Spustio sam slušalicu. Pridigao se. Ponovo se začula uhoparajuća zvonjava. Javio sam se i začuo raspevani glas, opet muški:
– Poštovani, gospodine, zovemo vas iz osiguravajućeg zavoda. Sigurno ste…
– Jesam, spazio sam i vaš letak – prekinuh ga.
– Odlično! Možete ga bez bojazni pocepati…
– Budite vi bez bojazni – to sam već učinio.
Nastavio je da brblja. Kao da ni zucnuo nisam. I njegove reči bile su slatkorečiva fasada.
– … jer, na letku nije navedena naša najnovija ponuda, zbog koje vas zovemo. Dozvolite najpre da se predstavim. Na vezi je anđeo, Božji izaslanik. Zahvaljujući upravo potpisanom protokolu o strateškom partnerstvu zimeđu nas i osiguravajućeg zavoda, nudimo vam polisu koju nećete odbiti. Po povoljnoj ceni možete da osigurate za sebe i ukućane pridržaanje deset Božjih zapovesti, a samim tim i – mesto u raju…
Eto ti sad. Svi obećavaju raj. I anđeo i đavoli. Samo što kod ovih prvih plaćaš odmah. Najpre se suzdržavaš od greha, pa odeš u Edanski vrt. A đavo ti isporuči robu, pa naplati na odloženo. Anđeo je pre-paid, đavo – post-paid.
– Nemojte se truditi – obratih se anđelu. – Kao prvo, ukućane nemam, živim sam. A većinu zapovesti odavno sam prekršio, neke i po više puta…
– Ih! Ne preterujte. Vaš glas kaže da ste mlad čovek. Ne verujem da ste stigli da baš toliko zgrešite…
– Kako nisam! Počeo sam još u gimnaziji, kad sam od ćaleta i keve mažnjavao kusure da kupim knjigu Bukovskog. To su vam već tri prekršaja: krao sam, nisam poštovao oca i mater, i imao sam druge bogove umesto tog vašeg. Bukovski, recimo.
– I za to imamo rešenje! Unećemo aneks u ugovor kojim ćemo precizirati da vas štitimo od kršenja preostalih zapovesti. Statistika kaže da se čak stotinak odsto klijenata koji se na taj način osiguravaju kod nas, pokaje i zbog pređašnjih grehova…
– Nema svrhe; skrnavio sam i ostale zapovesti. Kad su matorci provalili da im lapam višak love za kupovinu, ja sam ‘ladno optužio sestru, tako da sam lažno svedočio na bližnjega svoga. S prvom zgaženom bubašvabom, pogazio sam i ono ,,ne ubij”. A tek preljube!
– Niste valjda…?
– Đavola nisam. Evo, baš pre mesec dana, povalio sam komšinicu sa sprata. Šta ćete, devojka mi otišla kod svojih, na vikend, pa reko’ da iskoristim… A da vidiš kakva mi je komšinica, kakav struk, te zelene oči, taj mladež na vratu… – zastao sam u nabrajanju. Sinulo mi je da možeš mnogo da saznaš o čoveku ako ti kaže koje zapovesti nije poštovao.
– Au, pa to je baš grešan životopis – zaključio anđeo.
– Šta ćeš, burazeru. Meni bilo lepo. Razumećeš me, valjda, i ti si muško – osmehuo sam se.
– I tome ima leka.
– Čuj – lek?! Pa, nisam bolestan, zaboga! – suprotivih se.
– Ma, vidi, kapiram ja tebe – prizemljio se anđeo na moj rečnik. – Mlad si, sigurno gledaš TV, surfuješ internetom… Verovatno gotiviš i rokenrol. Samo se nadam da ne slušaš te pesme unazad, znaš, čuju se tad one sotonske poruke…
Svašta. Zašto bi iko normalan slušao pesme unazad?
Anđeo je nastavio:
– Izložen si gomili uticaja Nečastivog, kao i tvoji vršnjaci. Ali, treba da misliš na budućnost. Život ovozemaljski neće trajati doveka. Evo ti, za početak, besplatan savet: ako ‘oćeš da spavaš mirne duše, svake večeri piči molitvu…
– Koja crna duša? i tu si zakasnio. Otišla je. Malopre. Pretekli te ovi iz pica-servisa, nema dva minuta…
– Do đavola! – zagrme anđeo – ponovo se dvojnik umešao u vezu! – doviknuo je nekom pored sebe.
– Šta…? – smerno sam ga vratio u razgovor.
– Vidiš – opet se moj sagovornik obratio meni – mi sa ovim iz pica-servisa delimo poslovni prostor i telefonsku centralu. Ali, brojevi nam još nisu razdvojeni, pa smo dvojnici. Kad oni koriste telefon, mi ne možemo i obratno. Tri puta smo te zvali, ali bilo ti je zauzeto. Tek iz četvrtog pokušaja smo uspeli. Sada shvatam da su oni bili brži. A i vas treba da bude sramota! Tek tako obećaste dušu đavolu! Grešniče! Krčkaćete kazane u paklu! – zapenio je anđeo, prešavši opet na ,,vi,,.
– Gospodine, nemojte tako – prihvatio sam igru. – Nema smisla da se svađamo. Evo, ako već osiguravate ljude, možete da im pomognete…
– Kako?
Zagrizao je.
– Ogirajte me od letaka kojima mi svaka budala zasipa sanduče!
Rafal anđeoskih psovki na moj račun zapucao je iz slušalice. Spustio sam. Zadovoljan.
Umio sam se, čekajući da vrag zazvoni na moja vrata.
Zvono na vratima.
Otvorio sam.
– Ćao. Ja sam vođa – obrati mi se mladić sa kartonskom kutijom u rukama.
– A, ne. Pogrešili ste. Ja ne čekam vođu nego đavola…
– Pa taj sam. ,,Vođa”, to ti je ,,đavo”, na šatrovačkom. Kapiraš?
Silan momak. Duhovit, naočit, skladno odeven, mirišljav. Lažu oni koji misle da je đavo crn, rogat i ružan. Vraga – lep je i ima anđeosko lice.
– Aaaa, tako, znači! Onda – upadaj! – pokazah mu glavom u pravcu trpezarije. Prekoračio je prag. Zviždukao je ,,Đavolji triler,,. Spustio kutiju na sto. Podigao poklopac. Zanosni miris ispunio je stan.
– ,,Tartini,, za vaaas! – svečano je saopštio.
– Hvala.
– A sad, da se raskusuramo.
Izvukao je iglu iz xepa. Ubo se u prst. Istisnuo iz njega nekoliko kapi na parče pice.
– Pojedi ovo, druže. Kad primiš đavolju krv, ona će zaposesti tvoju dušu i onda smo kvit.
Zagrizao sam. Čudan ukus. Sažvakao sam. Progutao. Zalogaj tek što je prošao kroz gušu, a lice mi je zaposela grčevita grimasa. Komac pice odskočio je nazad, kao da imam trambolinu u želucu. Istim putem vratio se u usnu duplju, pa iz nje aterirao na tepih.
– Fuj! Masline! Natrpali ste masline, a ja ih ne jedem! – optužih sotonin nakot.
– Hm. Ne razumem. Nije sigurno zbog toga. Ajde ti probaj ovo parče bez maslina i krvi.
Kusao sam. Ukusno… Vraški dobro! Pojedoh u slast. Đavo se češao po temenu. Posle malo mozganja dosetio se:
– A da ti, druškane, nisi kojim slučajem kršten?
– Pa… jesam. Ali, davno, u detinjstvu, mimo svoje volje, kao i većina ljudi…
– Pa što mi odma’ ne reče? Nego, ovako, moram badava da dolazim! – razljutio se đavo.
– Je li! A ne smeta vam da delite poslovni prostor sa onima koji sa anđelima sade tikve! – zaurlao sam na đavola dok je ljutito napuštao stan.
– Da Bog da vam se o glavu olupale! – prodrah se. Pade mi na pamet onaj ugursuz Petrović. „Bićete prezadovoljni uslugom, bla, bla…”. Poganin smrdljivi!
– Idi do đavola! – doviknu đavo silazeći niz basamake.
Zastao sam. Zbunjen.
– Zar ne ideš ti tamo? – upitah ga pomirljivo. Išetao mi je iz kadra bez odgovora. Čuvši galamu, u hodnik izađe moja zgodna komšinica.
– Šta se desilo? – zabrinuto me je posmatrao par zelenih očiju.
– Ništa naročito, lutko. Za pola sata naljutio sam i anđela i đavola – odgovorio sam.
– Au! Pa gde će ti duša?
– Dobro pitanje. Nego, šta ima kod tebe?
– Eto, ništa. Frajer mi otišao na godišnji, pa mi dosadno…
– Ma nemoj! I moja devojka prekjuče otpalila na odmor. Inače, lepo izgledaš, moram da povalim… pardon, da pohvalim… – nasmejah se.
– Eh, đavole jedan… – odgovorila je, uz osmeh.
– Hoćemo li kod mene na picu? Još je vruća… – obgrlio sam je oko struka i zageldao se u mladež na njenom vratu.
Znajući da je poziv na klopu samo slatkorečiva fasada, zkaoračili smo s unutrašnje strane vrata moga stana.
Bila su to vrata raja.