U Kalenovcu je nekada u jednom domaćinstvu imalo gotovo dvadesetak članova, a danas ih toliko ima u celom selu

Kao i u celoj Srbiji, mnoga sela jagodinske opštine čine staračka domaćinstva u kojima ima najviše dvoje ljudi. Iako je od grada udaljen samo 13 kilometara od grada, Kalenovac ima 20 stanovnika, računajući penzionere koji su se vratili u zavičaj. Oko 200 hektara zemlje potpuno je zakorovljeno, kao i šume i voćnjaci, krupnu stoku više niko ne uzgaja, a nekoliko domaćinstava ima po pet-šest ovaca. Škola i prodavnica zatvorene su davne 1964. godine. Asfalta ima samo do ulaska u selo, dokle dva puta dnevno dolazi autobus. Da bi sišli do stajališta, neki meštani moraju da pešače i po dva kilometra.

Dragan Arsenijević, predsednik Mesne zajednice, s 52 godine najmlađi je meštanin ovog sela. On se vratio iz Valjeva gde je bio na službi kao vojno lice. S tugom se seća kako je nekada selo bilo puno života i brojnih meštana. Samo u njihovoj kući, računajući dve devojke koje su služile, bilo je 12 članova.

– Bili smo najbogatiji u selu. Imali smo 10 hektara zemlje i puno stoke. Baka Stojana čuvala je po 100 gusaka. Imali smo i puno živine, košnice sa pčelama. Ja sada imam nekoliko ovaca. Vratio sam se zbog mira, čistog vazduha i zdrave vode. Pošto sam strastven lovac, ovde mogu da uzgajam i svoje kerove i lovim divljač – navodi Arsenijević.

Njegova majka Zagorka, koja ima 74 godine, kaže da je za ljude njene dobi u Kalenovcu super. Ona se pre 18 godina, kada se penzionisala u Šumskom gazdinstvu, vratila u zavičaj iako ima kuću u Jagodini.
– Sigurno sam se podmladila deset godina. Ovaj vazduh, mir i izvorska voda mnogo znače. Ovde je bolje nego u gradu. Jedino ne znam da li ću moći da silazim u selo, jer do autobuske stanice ima kilometar i po. Nekada sam pešačila dva sata i nije mi bilo teško – kaže Zagorka.

Moravka i Žarko Milanović, koji su rođeni daleke 1929. godine, i koji su najstariji meštani Kalenovca, kažu da im je sve teže, jer nema ko da ih posluša, a stigle su ih godine.
– Deca su nam po Jagodini, a mi smo sami. Nekada je ovde bilo puno naroda. Sada samo mi, starci. Za godinu dana umrlo je osmoro ljudi, pa nemamo ni gde da odemo – kaže Moravka.

Njen suprug Žarko dodaje da žive od socijalne pomoći od 9.000 dinara i da zbog toga ne znaju šta pre da kupe.
– Nema ni ko da nas posluša. Oboje imamo po 84 godine. Da je bar jedno mlađe, pa da pogleda ono drugo – tužno će Žarko.

Olga Stevanović (80), kaže da je njoj još gore, jer živi sama od kada je umro njen suprug Stamenko. Ima dana kada nema šta da jede, jer živi od penzije od samo 4.000 dinara.
– Jedino da se ubijem. Ne primam nikakvu pomoć. Ćerke su udate, ali ni one ne rade, pa ne mogu da mi pomognu. Kad nemam šta da jedem, kusam slatko i pijem vodu. Nekada sam puno radila. I sada bih volela kada bih mogla, ali ne mogu – iskrena je baka Olga.

Ratka Aleksandrovića zatekli smo kako kopa kanal u dvorištu da bi kolima mogao da siđe kada počnu snegovi. Živi sa suprugom Dragicom. U Kalenovac se vratio pre 17 godina. Kaže da je pogrešio što je otišao u grad, jer je bilo bolje da je ostao na svom ognjištu. Radio je u „Juhoru”, ali je ostao bez posla. Na pitanje kako izgleda živeti u Kalenovcu, Ratko nam je odgovorio:
– Kako se ko snađe. Ako se ne snađete, nema života. Mada ne zavisi sve od čoveka. Eto, ja imam dva hektara odlične zemlje. Može da rodi ne znam šta. Ali, divlje svinje dođu i za noć sve počiste.

I Bogomir Milanović (78) vratio se u Kalenovac. I to iz daleke Amerike.

– Mislim da će ljudi sve više da se vraćaju. Posebno oni koji ostanu bez posla-zaključio je Bogomir. Povratku, ali i doseljavanju novih ljudi nada se i predsednik Mesne zajednice, koji svoju nadu potkrepljuje podatkom da u poslednje vreme u ovom selu niču nove kuće.

Tekst i foto Z. Gligorijević