Umro je Mile. Bio je to trenutak kada su mi misli beznadežno klonule, a reči najednom zaćutale. Tugom sam bojila još neizgovorene misli, a preglasna sećanja na dragog kolegu i velikog prijatelja zarivala su se u njegove zamandaljene životne dveri. Sa svakom slikom koju su nedrila sećanja na svaki teren na kom nas je uveseljevao njegov vedar duh, okamenjena ćutnja pretvarala se u sve snažnije reči željne da mu upute poslednji pozdrav.

            Sve misli o čoveku koji uvek bio spreman da pomogne, da podeli informaciju, koga su svi poštovali i voleli, spojile u svojevremeni zapis Đure Jakšića: „Bio je prijatelj, redak prijatelj. Krvi ispod grla da ti natoči“.

            Da je bio legenda Despotovca, koji bez njega više neće biti isti, poručuju mnogi njegovi prijatelji, koji su na njegovom fejsbuk profilu postavljali poruke.

            „Kad neko ode na večan put, čovek je obično tužan i ljut. Ostaju uspomene uvek da traju, dobri se ljudi pamte po sjaju… Život nam poruku jednu šalje, uvek sa nesrećom lekciju daje, i kaže da živeće većno, neće da ode, baš takvi ljudi retko se rode“.

            „U grlu je ukus, gorak ko pelin, misao svaka za njim tuguje, još jedan je cvet ubran nevin, a večnost se takvoj duši raduje. Neko je veći izabrao trenutak. Pronašla je duša svoj lepši, večni kutak.“

            „Neverovatna energija, vedar duh, uvek nasmejan i spreman za šalu, takav je Mile kog ću pamtiti“…

            Ovo su samo neke od poruka koje su mu neutešni prijatelji ostavljali. Opaki virus jeste zauvek ugasio njegovu kameru, kojom je stizao do najuadaljenijih vrleti, planinskih čobanina i skrivenih znamenitosti Gornje Resave, ali, iz pepela okamenjenih reči niz polje tišine kao da odjekuje njegovo poznato, šaljivim tonom izrečeno, pitanje: „Šta imate da izjavite za televiziju?“

Z. Gligorijević