Odšetao je sa ovoga sveta naš Peđa Trajković, pesnik, dramski pisac, ilustrator, prevodilac, urednik dečjih časopisa i Prijatelj. Prijatelj dece i ljudi, prijatelj škola i vrtića, prijatelj biblioteka, prijatelj pesnika, prijatelj onih koji ga vole i onih koji ga ne razumeju u potpunosti.
Jedino gde se prijatelji ne slažu s njim je ono njegovo sa konca Smešne strane sveta: „Krajevi su samo tačni, pouzdani i konačni“.
Ispisao je, ispevao i prepevao mnoge naizgled nonsensne, protiv logike okrenute stihove i retke. Takav je i sam – nelogičan u ovome svetu i u mreži vrednosti na koje smo svikli i ne osetivši.
A evo i zašto.
Prvo, Peđa Trajković je slavan a tih.
On je Pesnik iz Čitanke, što zaslužuju samo najveći. Autor je preko pedeset knjiga, a kako i sam piše, „ne ume čak ni da izbroji koliko je knjiga objavio, jer slabo pamti a brzo zaboravlja, no biće da je pedesetak“. Dobio je sve nagrade koje se mogu dobiti, a neke su od njih: prva nagrada za komediografski tekst na Danima komedije, dve prve nagrade Radio Beograda za radio-dramu i za radio-dramu za decu, nagrada „Gordana Brajović“ za knjigu godine, nagrada Zmajevih dečjih igara, nagrada „Momčilo Tešić“, „Čudni zec“, „Plavi čuperak“, Počasni građanin Panonskog dečjeg grada, „Srebrno Gašino pero“, Princ dečjeg carstva… Prošlog decembra postao je Narodni učitelj Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini. I ko zna šta još. Jer, u svojoj beskrajnoj skromnosti, nije brojao i popisivao svoje nagrade. Slavni čovek je lagano šetao gradom, uvek tih, i vazda sa kačketom na glavi, prolazio ulicama kao bilo ko, i uvek mu je bilo neprijatno kad ga mole da stane pred kamere. Kaže, nisam ja neki govornik. Takvu skromnost više ni u kome nećete sresti.
Drugo, Peđa je urnebesno smešan, a strašno ozbiljan.
Taj Čika, kako sam sebe titulira, dao je svu svoju stvaralačku snagu, a te je snage neverovatno mnogo, da nasmeje i probudi radost u ljudima. Koliko je lucidnosti, vremena i rada bilo potrebno da se osmisli i napravi prvi i jedinstveni dečji kabare, koliko ljubavi da se okupe savremeni srpski pesnici za decu u jednu pesničku porodicu, koliko upornosti da se, bez velike pompe i podrške, prave Slova na struju… Smejali smo se čitajući Smešnu stranu sveta, radovali se stihovima zbirke Svakog petka, utorkom u sredu, već samim naslovima zbirki Mama često kuva slova jer je seka nepismena, Sve je samo grokenrol… Sećam se radosti sa kojom su deca pevala i govorila stihove iz Jagodinskog bukvara „Baš te volim, Jagodino“, one bajkovite o tri praseta iz bajke koji ne svraćaju u ovaj grad zbog fabrike salama, ili one „mangupske“ o slavnom brdašcetu koje nosi nekulturno ime. I Peđini prepevi majstora nonsensne poezije, pre svega Kerola i Lira, su maestralni. Uvijeni u savremeno i ovdašnje ruho, terali su suze smehotresnice na oči publike koja je prisustvovala promocijama.
No, Peđa je i strašno ozbiljan. Prvo vas nasmeje a onda se zamislite i shvatite da nije sve baš tako smešno kao što izgleda. Njegova dela se bore sa nekulturom, sa bahatošću, sa žmurenjem, sa uspavanošću savesti i pameti. Umeo je, a to verovatno nije ni smatrao nekim svojim doprinosom, da se oglasi stihovima povodom određenih aktuelnih stvari i to smešno, a ozbiljno. Tako je u nama provocirao pitanja da li su ti njegovi stihovi kerolovski nonsensni ili je, pak, nonsensan dobar deo našeg svakodnevnog mentalnog i kulturnog okoliša.
I na kraju, treće: sve je kod njega tačno, a netačno.
Sam je, na kraju knjige Evo zašto gavran liči na pisaći sto, belešku o autoru naslovio „Ne veruj previše onome ko piše“. Kaže, sumnja i u ime i u mesto rođenja tog autora, i u sve što je napisao. Ne ulazeći u to da je ovakva (anti)biografska beleška zapravo zaokruživanje (be)smisaone platforme čitave knjige i poetskog pravca, moramo se prikloniti njegovom određenju samoga sebe: „piscima ne treba verovati zdravo za gotovo“.
Ni sad mu nekako ne verujem. Da se preselio negde, da je odavde otišao, da više ne piše.
Iznenadio nas je. Teško je na brzinu napisati nešto o njemu, a to se i ne može valjano uraditi. Ne za dan ili dva, o Peđinom stvaralaštvu pisaće se dugo i temeljno, štampaće se knjige i braniti doktorati. Nego, znam da ovome tekstu ne bi ništa zamerio i da bi, u svojoj urođenoj skromnosti, obasjan ljubavlju prema celom svetu, rekao da on nikada ne bi umeo tako.
Ilijana Čutura
