MILAN MLADENOVIĆ, PRA MILAN OD LUŽICE
Milan Mladenović, doktor filosofije, čija je prapostojbina Levač, jer je njegov deda Ilija iz Belana, odmetnuo se na Samar, najveći vrh Gledičkih planina
Daleko od užurbane vreve Beograda, u kome je proveo najveći deo svog života, Milan Mladenović, koji je doktorirao filosofiju na Sorboni, nastanio se na Samaru, koji se nalazi na 922 metra nadmorske visine i predstavlja najviši vrh Gledičkih planina. Pra Milan od Lužice, kako voli da kaže za sebe, slobodan je umetnik u penziji. Objavio je tridesetak knjiga iz oblasti poezije, filozofije, esejistike, politike i prevodilaštva, vlasnik je izdavačke kuće “Sfairos” u Beogradu, jedan je od obnavljača Narodne radikalne stranke, osnivač i predsednik Konzervativne stranke, a kandidat za predsednika Srbije bio je 1990. i 1997. godine. Boravi u kući Živorada Taskovića, rodom iz Šljivice, koji radi u Lucernu.
Milan Mladenović
-Zaprepašćen sam kako je ovaj kraj Srbije potpuno zapušten i ispražnjen od mladih ljudi. Umesto da živi u bogatstvu i blagostanju, jer je zemlja plodna, a narod vredan i dobar, planine lepše i od Kopaonika i Zlatibora, ovaj kraj je, nažalost, osuđen na propast. Zbog toga sam okupio “vitezove” Gledića, među kojima je najveći Tanasković, koji je na svakom proplanku napravio kolibe i osnovao udruženje za oživljavanje Levča i Gledićkih planina ,,Samar-za dobro Srbije“. Pored moje supruge Marije, koja je Ruskinja po majci, a Jermenka po ocu, osnivači udruženja su Petar Janković iz Ravanice i Todor Radovanović iz Šljivice-kaže Milan.
Marija i Milan
Naš sagovornik je izabran za predsednika udruženja, dok je za potpredsednika izabran Veroljub Vukašinović iz Donjeg Dubiča. U osnivačkom aktu udruženja stoji da je ono osnovano “radi ostvarivanja ciljeva na polju demografskog, civilizacijskog, kulturnog i obrazovnog, privrednog i poljoprivrednog, turističkog, sportskog, jednom rečju ukupnog oživljavanja oblasti Levča i Gledićkih planina, kao nestranačko, nevladino i neprofitno udruženje građana”, te da “doprinese ubrzanom i postojanom razvoju ove brojnim resursima bogate a zanemarene i osiromašene oblasti u srcu Srbije”. U okviru programa za demografsku obnovu cele oblasti, izdvaja se zaključak da će udruženje pružati “pomoć neoženjenim muškarcima u stvaranju potomstva, putem osnivanja agencije za sklapanje brakova pod okriljem Udruženja, radi njihovog upoznavanja i stupanja u brak sa neudatim devojkama iz raznih krajeva zemlje i sveta (posebno Rusije)”, kao i “novčanu i socijalnu stimulaciju porodica za svako novorođeno dete”. Posebnu atrakciju predstavlja zamisao da se u svrhu natalitetne stimulacije obavi ritualno venčanje Samara i ruskog grada Samare na Volgi odakle se očekuju bogati ulagači u razvoj cele oblasti.
-Namera mi je da širim ideju o nacionalnom opstanku Srba, jer smatram da će Samar postati kulturno središte Srbije pošto će na njemu biti sagrađena pesnička kula i biblioteka u kojoj će se okupljati umetnici. A kultura i duh mogu da preporode i Srbiju i svet. Drago mi je da ću tu misiju obavljati baš u ovkm kraju, jer je moj pradeda Ilija Ratkovac iz Belana, zaseoka Ratkovića, sišao u Jagodinu i na samom ulazu u Levačku čaršiju napravio kafanu. Moj otac Marko, rodom iz Jagodine, koji je bio predsednik suda u ovom gradu, bio je najmlađi predsednik suda u ondašnjoj Jugoslaviji. Ja sam prvi razred osnovne škole počeo u Jagodini, ali sam ga nastavio u Beogradu, jer je otac dobio posao u Izvršnom veću. Potom je u Parizu doktorirao pravo, pa je postao čuveni profesor Porodičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Napunio je 85 godina, a svoju biblioteku zaveštao je Jagodini, u kojoj će biti i njegova spomen-kuća-dodaje Milan.
Marko Mladenovic
Iz njegove bogate biografije vredi izdvojiti da je bio politički zatvorenik koji je odležao 13 godina robije zbog “neprijateljske delatnosti protiv naroda i države”, odnosno stvaranja “neprijateljske grupe” za rušenje socijalističkog uređenja čiji su tobožnji članovi bili istaknuti pripadnici srpske emigracije u Parizu, na čelu sa Olgom Luković Pjanović. Zapravo, robijao je zbog tekstova u “Savremeniku” koje je objavljivao pod pseudonimom i knjige “Sledeći rat Draže Mihajlovića”. Tokom suđenja štrajkovao je glađu 40 dana i napisao odbranu pod nazivom “Završna reč –Uvod u doba slovesnosti”, koju je kritika uporedila sa Platonovom “Odbranom Sokratovom” i Ničeovim “Zaratustrom” i svrstala među „najlepše i najuzbudljivije stranice filozofske literature ikada napisane“. Rehabilitovan je 2009. godine.
Pošto pet godina nije mogao da izađe iz zemlje, osnovao je prvu privatnu izdavačku kuću u Jugoslaviji “Sfairos”, a potom i Narodnu radikalnu stranku. Dobio je papire da emigrira u Kanadu, ali pošto je te 1990. godine shvatio da se stvorila šansa da se bori za promenu vlasti, odustao je i poveo uzaludnu borbu. Želja mu se nije obistinila, već je uzalud proćerdao imetak i vreme i bio proganjan, pa čak i životno ugrožen.
Milan na pesnickom nebu
Grobno mesto
“Pesničko nebo” na Samaru zapravo će biti i Milanovo grobno mesto, pošto je, kaže, celog života nosio težak samar, na planinskom vrhu sa tim nazivom ostaviće svoje kosti. “Ovde će Pra Milan spiti. Da snom prazninu budi. I sve će isto biti dok bude bilo ljudi. Pa ipak menjaju svet duh krilat, srce čisto i pesma uz čiji plet ništa će biti isto”, pisaće na epitafu.
Tekst i foto Z. Gligorijević
