Neprofesionalizam ništava narodnu izvornu tradiciju
Etnolozi trebalo više da se uključe u diskusiju i da skrenu pažnju na osnovne probleme u folklornoj umetnosti. Čini se da su zaćutali i popustili pred neprofesionalizmom-smatra Marko Mirković, umetnički rukovodilac dečijeg ansambla KUD-a “Plažane”
Prema mišljenju značajnih koreografa, koji su se umorili na ukazivanje grešaka kojima se sve više narušava narodna tradicija, sve manje mladih i dece zainteresovano je za očuvanje korena folklorne umetnosti, mnogi žele da budu folklorni koreografi iako ne poznaju igre, stil i način igranja, muziku koja prati igru, kao i narodne instrumente. I to sve zbog novca, koji, čini se, nikada nije dovoljan. Prema zapažanju Marka Mirkovića, umetničkog rukovodioca dečijeg ansambla KUD-a “Plažane” iz istoimenog sela, problem je i s narodnom nošnjom, jer ima ansambala koji poznaju nošnju igara koje predstavljaju, ali nemaju dovoljno novca da letiraju. Srpska folklorna umetnost nestaje i zbog toga što mediji ne ulažu dovoljno u promociju srpske kultre i tradicije, naročito, televizija, koja ne snima dovoljno emisija u kojima bi se govorilo o narodnoj igri na način na koji ona to zaslužuje.
-Ako za primer uzmemo igre u vlaškom kraju u okolini Zaječara, videćemo da su one izvorne, autentične. One su ponos Vlaha, ali ih ne možemo nigde videti. Oni su veoma razočarani što se ta njihova narodna igra i igrački obrasci ne prenose na autentičan način, već se stilizuju tako da se izmeni osnovni igrački obrazac, tako da se više ne može govoriti o autentičnosti. Naravno, postoje ansambli koji se trude da verodostojno prenesu sliku igre i običaja tog kraja, ali to su uglavnom koreografi koji su dane proveli na terenima tog vlaškog kraja i koji su zapisivali igre. Od njih treba učiti. Igranje i prenošenje igre je proces koji traje čitavog života pa se i tada ne može reći da smo sve igre naučili, nismo ni polovinu onoga što postoji, ali smo i ponosni da smo ovo što znamo sačuvali i preneli na pravi način-kaže Mirković.
Prema njegovim rečima, problema ima i s igrama iz Šumadije i Pomoravlja, jer se pod tom oblašću predstavljaju i igre iz drugih etnokoreoloških oblasti koje ne pripadaju ovoj oblasti. Najveći problem je i to, na šta je na jednom seminaru posvećenom Desanki Đorđević upozorio i Branko Mastilović, što se igraju izvesne igre koje nisu postojale u autentičnom izvornom obliku i koje su izmišljene, a mnogi koreografi to ne razumeju ili im nije važno.
-Narodna tradicija sačuvana je u ruralnim sredinama Srbije. Zato, kao što sam i rekao, u okolini Zaječara i dalje postoje društva koja igraju izvorni folklor. Ima mnogo krajeva u Srbiji koji i dalje proučavaju i čuvaju izvornu tradiciju svog kraja, ali je njihova promocija jako mala, priča o njima u medijima je ili kratka ili se o njima i ne priča. Mnogo je takvih ansambala i u Pomoravlju, Vojvodini, ali nisu dobili zaslužen publicitet. Nažalost, koncept emisije “Šljivik” je dobar, ali nedovoljan da bi se obuhvatila sva narodna tradicija. Možda je mnogo bolje snimati ansamble na nekoj livadi na kojoj će predstaviti svu svoju izvornu tradiciju, kao što ju je nekad Ljubinko Miljković, etnolog, proučavao i snimao. Samo tako ćemo moći da utičemo na svest ljudi da je važno da očuvamo izvornu igru, da je stilizujemo sa merom, i da koristimo mnogo više frulu i gajde, jer je od njih potekla sva muzika na ovim prostorima, nego neke novije instrumente. Nije uzalud filozof Fridrih Niče, govoreći o kosmičkoj prirodi plesa, rekao da je ples najbolji samo ako se vrati prirodi-ocenjuje Mirković.
On dodaje da je pročitavši različite kritike i komentare, razgovarajući sa različitim komediografima, zaključio da bi etnolozi trebalo više da se uključe u diskusiju i da skrenu pažnju na osnovne probleme u folklornoj umetnosti. Čini se da su zaćutali i popustili pred neprofesionalizmom. Država mora više da ulaže u narodne ansamble. Ansambli u gradovima su brojniji nego u selima odakle je sve i počelo. Po selima se mnoga društva gase zbog novca ili modernizacije svesti. Moramo da podstičemo seoski folklor, manifestacije.
-Veoma sam srećan što se u Resavskom kraju održavaju folklorne manifestacije na kojima se na pravi način predstavlja narodna igra. U mom selu, na primer, ove godine mesna zajednica planira da obnovi “Resavski sabor” koji je ugašen posle sedmogodišnje tradicije. Međutim, iako stanje nije uvek idealno vreme je da se vratimo tradiciji, da prelistamo knjige o narodnim običajima iz kojih ćemo crpiti ideje za naše koreografije. Meni najviše smeta jednoličnost koreografija. Svaka koreografija Šumadije i Pomoravlja treba da počne nekim drugim običajem i drugačijim rasporedom igara, jer jedino tako ćemo moći da privučemo publiku, kojoj neće biti dosadno-kaže još Mirković.
On zaključuje da mora mnogo više da se čita i uči o narodnoj tradiciji, da se posećuju samo provereni seminare i da tako sačuvamo svoju kulturu i tradiciju. Njegovo mišljenje je i da ne postoji neko određeno vreme kada neko treba da počne da igra narodne igre, jer igra je život, a da bi se neko njome bavio, govorila je Desanka Đorđević, ona se mora voleti.
Zaboravljeni običaji
-Zaboravili smo na običaje. Jedan od njih koji danas zasigurno čuva jeste maskenbal u vreme Belih poklada. Međutim, mi zaboravljamo na duhovni značaj ovog običaja. Recimo u gornjoj Resavi je, kako Dajana Kostić koja je istražila naš kraj piše, običaj služio da se ljudi očiste od svih grehova i da u Vaskršnji post uđu čisti. Tada se igrala čuvena igra oko vatre “Repa” ili “Marga”. Muškarci bi jedan drugog uhvatili za pojaseve, a glavni bi nosio štap i pokušavao da obori poslednjeg, tako što se kolona kreće vijugavo. To je zanimljivo. Kao i činjenica da nismo plesali samo kada je neki srećan događaj, kako to tvrdi Jovan Dučić, već i u vreme kada neko umre. Reč je o čuvenom “Žalnom kolu” koje je igrano i u srpskom kraju, selu Plažanu i okolini, a danas se održalo samo kod Vlaha-veli Mirković.
Tekst i foto: Z.Gligorijević
