– Poznato je da zapadna Evropa ima najveći broj zaposlenih u odnosu na broj stanovnika. Ali, ako se uzme u obzir da Striža, bez striškog naselja ima oko 1.000 stanovnika, to znači da se u sezoni vađenja šargarepe angažuje pet puta više radnika u odnosu na broj stanovnika- ocenjuje Ljubica Vlajić iz Striže

Sezonci zadovoljni dnevnicom

Poljoprivrednici Striže uzgajaju šargarepu na 100 hektara i ostvare prinose od 500 vagona. Strižani su najveći proizvođači ovog povrća, ali su na njega, kao nekada kada su uzgajali papriku na velikim površinama, počeli da se ugledaju poljoprivrednici Donjeg Vidova, Raševice, Čepura i Sinjeg Vira. Međutim, u ta tri sela ima manje šargarepe nego u samoj Striži. Takođe, u ovim selima najveća površina pod ovim povrćem je hektar, dok u Striži ima poljoprivrednika koji je sade na po 5 hektara. Zbog vrhunskih prinosa i skupe mehanizacije za vađenje šargarepe, oni godišnje angažuju preko 5.000 sezonskih radnika.

– Poznato je da zapadna Evropa ima najveći broj zaposlenih u odnosu na broj stanovnika. Ali, ako se uzme u obzir da Striža, bez striškog naselja ima oko 1.000 stanovnika, to znači da se u sezoni vađenja šargarepe angažuje pet puta više radnika u odnosu na broj stanovnika- ocenjuje Ljubica Vlajić iz Striže.

Ona dodaje da je u sezoni veoma teško doći do radnika, pa ih pozajmljuju jedni od drugih kada ne vade šargarepu u isto vreme. Njena porodica je sa 50 ari imala tri vagona šargarepe, pa je trebalo šezdesetak radnika. Srećom, pozajmili su ih od Ivana Vlajića, koji ima najviše radnika. Nije ni čudo, jer se ovaj vredan i ambiciozan mladi poljoprivrednik dosetio kako da dođe do njih.

– Oglasom sa mojim brojem telefona oblepio sam sve pružne prelaze i siromašnije delove grada kako ga video što veći broj ljudi. Dešava se da stalni radnici ne žele da daju moj broj telefona, jer mogu da ucenjuju za dnevnicu kada ih ima manje i zato što čuvaju svoja mesta- kaže Vlajić, koji sa suprugom Marinom, ocem Miodragom i sestrom Gordanom obrađuje 15 hektara, od čega je najviše, 3,5 hektara, pod šargarepom.

Ivan Vlajić oblepio Paraćin oglasima

On kaže da su sezonski poslovi teški i da polovina radnika odustane već prvog dana. Prema njegovim rečima, to su ljudi koji nisu navikli da rade i neće iako jedva sastavljaju kraj s krajem.
– Ima radnika koji dođu da im prođe dan, a polovina se ozbiljno prihvata posla. Dnevnica je 1.200 dinara, a radi se od pola sedam do pola pet. Oni koji dižu džakove dobijaju 1.500 dinara, jer rade teži posao. Za sezonu angažujem oko 500 radnika-dodaje Vlajić.

Stefan Stamenković iz Paraćina, nezaposlen, sezonskim poslovima se bavi drugu godinu. Kaže da je zadovoljan dnevnicom i da ide od gazde do gazde. Prema njegovim rečima, svi su korektni i nada se da će i iduće godine moći da zaradi na ovakav način.

Dušan Durmić iz Pojata za Vlajića je saznao kada je video njegov oglas.
– Nije teško. Malo je nezgodno zbog blata i hladnoće, ali zadovoljan sam dnevnicom. Na drugim poslovima ne bih mogao ovako da zaradim. Preko zime sedimo i čekamo neki posao- navodi Durmić.

Miroslav Lazić iz Buljana sezonac je postao ove godine kada je oglas video njegov sin Igor. Lazić je proglašen tehnološkim viškom u “Staklari”, pa njih četvoro žive od očeve staklarske penzije od 20.000 dinara. Na ovaj način može da pokrije neke troškove, a drugi posao ne može da nađe, jer kaže da svi traže mlađe.

Iako ima 57 godina, Svetlana Živanović iz Paraćina bila je na Vlajićevoj njivi. Ona je posle 25 godina rada u “Staklari” uzela socijalni program da ne bi bila tehnološki višak.
– Mora da se radi. Suprug Gradimir je penzioner “Staklare”, a sin radi na benzinskoj pumpi. Ovaj novac dobro nam dođe za hranu. Idem od jednog do drugog gazde-priča Svetlana.

Najmlađa i najobrazovanija radnica bila je Milica Katić iz Paraćina. Završila je Specijalističke studije za pripremu dece za polazak u školu, ali je već dve godine na birou. Radila je kao konobar, šanker i u igraonici.
– Prihvatala sam sve poslove, jer nisam mogla da se zaposlim u struci. Hladno je, otiču mi noge i ruke, ali moram da radim. Zaradila sam 15.000 dinara. Kasnije ću naći gazdu kod koga ću da perem, klasiram i pakujem šargarepu i cveklu. Iako je teško i prljavo, ovo je bolje nego ugostiteljski posao od koga nema težeg- ocenjuje Milica.

Tekst i foto Z. Gligorijević