Naslovna // Intervju // Glumac Dragisa Milojkovic Gile: Jagodina mi je izvor energije!

Glumac Dragisa Milojkovic Gile: Jagodina mi je izvor energije!

– Kolege su oduševljene Jagodinom. Do uloga na filmu se dolazi teže kad dođeš iz unutrašnjosti. Prepoznavanje na ulici prija, ali vremenom se navikneš – kaže glumac

Poznatog glumca Dragišu Milojkovića Gileta (43) mnogi znaju kao jednog od aktera televizijskih serija „Mješoviti brak”, „Seljaci” i „Zvezdara”, ali i po brojnim pozorišnim rolama koje je ostvario tokom svoje karijere. Međutim, malo ko zna da je on zapravo rođeni Jagodinac i da svoje poreklo iz srca Srbije s ponosom ističe. Opušten i prijatan, razgovarali smo o njegovim počecima, karijeri, planovima za budućnost i naravno – o rodnoj Jagodini: – Za Jagodinu me vezuju lepa sećanja. Kad god imam slobodnog vremena, ja ovde dođem, jer je Jagodina idealno mesto za podvlačenje crte, tu se obazirem na ono što sam do sada uradio i što ću tek uraditi. Stalno se prisećam lepih trenutaka iz Jagodine i ona mi daju dovoljno goriva i materijala za dalji rad, kaže Milojković na samom početku našeg razgovora.

PONOSNI JAGODINAC
Dragiša Milojković rođen je 12. maja 1970. godine u Jagodini, gde je živeo sve do početka studiranja. S ponosom ističe da je Jagodinac i da mu je drago što je Jagodina širom Srbije predstavljena na jako lep način. Omiljeno mesto u Jagodini, kaže, nema.

– Jagodina se dosta izgradila i izmenila u poslednjih nekoliko godina. Privlači dosta turista i zrači pozitivnošću. Imao sam priliku da sprovedem svoje kolege kroz Jagodinu za vreme „Dana komedije” i oni su se, baš kao i ja, veoma prijatno iznenadili onim što Jagodina nudi. Pokazivao sam im novoizgrađene turističke atrakcije, ali i stare znamenitosti grada. Svima je obilazak bio inspirativan i pamte to kao lep dan. [to se omiljenog mesta u Jagodini tiče, ja se ne bih zadržavao samo na jednom. Volim da prošetam do Ruskog groblja, po parku kod crkve,… Moja omiljena mesta u Jagodini nisu restorani i kafane, već samo tlo Jagodine i drago mi je što se grad održava na najbolji mogući način. Ponosan sam što svima mogu da pokažem šta sve Jagodina nudi kao grad. Ovde sam kompletna ličnost, svoj na svome – ističe sa zadovoljstvom Milojković.

Poznati glumac završio je Gimnaziju u Jagodini. Bio je uvek među boljim đacima i član brojnih sekcija. Sa osmehom na licu se priseća tih vremena i kaže da prijateljstva iz srednje škole i dan danas održava:
– Kad god prođem pored gimnazije, setim se lepih trenutaka koje sam tamo proveo. Tada sam bio član pevačke družine koju je organizovao pokojni profesor Stošić. Pevao sam u horu, sami smo komponovali pesme koje smo izvodili i učenici su nas voleli. Od predmeta u školi sam najviše voleo one kroz koje se mogla pokazati neka kreativnost i duhovnost, jezici i društvene nauke. Voleo sam i sport, a svirao sam i gitaru. Mnogi moji prijatelji iz gimnazije su danas uspešni ljudi i uvek se lepo ispričamo kad se vidimo. Samo su teme o kojima pričamo drugačije – kaže Dragiša.

SPONTANO NA AKADEMIJU
Dragiša je glumu studirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Novom Sadu. Za glumu se odlučio spontano, na preporuku tadašnjih profesora. Novi Sad mu je bio privlačniji od Beograda i dan danas ne žali zbog toga što nije studirao u Beogradu: -Glumu sam studirao u Novom Sadu. Srđan Aleksić, Slobodan Tešić i Saša Torlaković, takođe glumci iz Jagodine, studirali su glumu u Novom Sadu. Uzore u ovom poslu sam stekao tek na fakultetu. Puno sam poštovao svog pokojnog profesora Petra Banićevića. Tu su i doajeni Branko Pleša, Rade [erbexija, Bora Drašković, Rade Marković,… Svi oni su mi bili uzori tokom studiranja. Učili su nas, ne samo da budemo dobri glumci, već i dobri ljudi. Bili su nam drugi roditelji.

Za svojih 40 i kusur godina Dragiša je ostvario niz impozantnih uloga u pozorištu, a ostavio je i traga na televiziji. Najređe smo ga viđali na velikom platnu, ali on kaže da će i za to biti vremena i da je onima koji dođu iz unutrašnjosti u Beograd, put do uloga u filmovima malo teži. Sve svoje uloge i predstave jako voli, ali ulogu Nađ Pala u predstavi „Rodoljupci” ističe kao do sada najzahtevniju.

– Sa Akademije u Novom Sadu, prešao sam u Beograd i tamo ti treba malo više vremena da te upoznaju, da bi te preporučili kao dobrog glumca. Oni koji su tamo od samog početka su već bili ustaljeni i afirmisani, pa je nama iz drugih gradova put do uloga bio malo duži. Na RTS-u imam sedam televizijskih filmova, a nadam se da će ih biti još u budućnosti. Sve predstave u kojima sam igrao su mi jako drage, ali izdvojio bih predstavu „Rodoljupci”. Uloga Nađ Pala koju sam igrao u toj predstavi je bila dosta zahtevna, zato što je tražila da se govori srpski sa mađarskim naglaskom. Dosta sam se trudio i uspeo sam u tome. Draga mi je i Nušićeva predstava „Mister Dolar“ u režiji Miroslava Belića, našeg velikog poznavaoca umetnosti. On me je upoznao sa svojim profesorom Macom Miloševićem i to poznanstvo će mi zauvek ostati u sećanju – kaže Milojković.

PREPOZNAVANJE NA ULICI PRIJA
Kao i svaki posao, i posao glumca ima svojih prednosti i mana. Slava i materijalno bogatstvo mu nikada nisu bili cilj, već da svojom glumom prenese pozitivne poruke ljudima.

– Glavna prednost ovog posla je širina koju ti nudi. Razvija duhovnost kod čoveka, širi mu vidike i misija glumca nije da stekne popularnost, već da prenese pozitivne poruke na publiku, da ih motivišemo da budu uzvišeniji i da rade na sebi. Glumac je skroman, njega ne interesuje materijalno bogatstvo, ono najbitnije bogatstvo on ima u sebi. Gluma me je spasavala i od nekih svojih problema, pa kad na scenu izađem kao vojvoda od Jorka, onda se zaista tako i osećam. To mi je ulivalo pozitivnu energiju i tako sam zaboravljao na svoje probleme. A što se mana tiče, izdvojio bih ponašanje drugih ljudi prema glumcima. Ne treba nas doživljavati kao cirkuzante, već kao predstavnike grada koje treba poštovati. Nije umetnost sve što se vidi na televiziji, u pozorištu se igraju ozbiljnije uloge. Generalno, ljudi treba da poštuju više i sebe, ali i druge – ističe Dragiša.

Prepoznavanje na ulici i dalje prija, ali ni to nije lako. Sa svojim kolegama se rado druži, ali najviše voli kada su svi zajedno na sceni. Kaže da je gluma kompleksan posao i da nije lak kao što se mnogima čini. Zato, onima koji kreću njegovim stopama poručuje da ovaj posao rade iz ljubavi, a ne zbog materijalnih dobara koja se stiču.

– Ima prepoznavanja na ulici. To prija, posebno kad si mlad. Vremenom gubiš privatnost, pa to zna da bude malo opterećujuće, pa sa temperaturom od 38 stepeni želiš da pobegneš od svih, željan si intime, ali tada sebi kažem: eto ti, to si hteo. Ali, vremenom se čovek navikne na to. Bitno je da se svima kulturno javiš, daš autogram, porazgovaraš, uprkos svemu. To je deo ovog posla. Sa kolegama se družim dugo, imam više od 20 godina radnog staža i toliko se dobro znamo da su sve priče već ispričane između nas, tako da nam jedino ostaje druženje na sceni i tu nam je lepše nego privatno. Oni koji žele da krenu ovim stopama, neka budu uporni. Bitno je da to stvarno žele. U ovaj posao treba ući iz pravih razloga, da oplemenjuješ ljude svojim porukama, a ne radi slave. Ako ti je suđeno da radiš ovaj posao, onda to ide i te kako lako.

Dragiša trenutno ima tri premijere u pozorištu, a nedavno su počele i probe za novu predstavu „Moj sin samo malo sporije hoda”. Raduje ga i to što u ovaj posao ulaze mladi, fini ljudi, i kako oni mogu da nauče dosta toga od svojih starijih kolega, tako i oni mogu od njih.

– Trenutno imamo tri predstave na repertoaru. Jednu od njih igramo sto pedeseti put ove sezone, već sedam godina unazad. U ovoj najnovijoj predstavi igram sa velikim imenima kao što su Vesna Čipčić i Milena Pavlović, a igra i mladi Miloš Biković. Dosta sam dugo u Beogradskom dramskom pozorištu, i sada su tu oko mene nove, mlade kolege. Drago mi je što svoje iskustvo mogu da prenesem na njih, ali i mi stariji možemo nešto i od njih da naučimo. Nas tamo ima četrdesetak i tamo smo kao velika porodica i sigurno ćemo se pomagati u budućnosti i na sceni i van scene – kaže on.

PIŠE, PEVA, TRENIRA,…
Pre nekoliko godina, Dragiša je napravio iskorak u pisaće vode. Objavio je knjigu „Ja, moj otac”, koja je jednim delom autobiografska. Kaže da piše šta god mu padne na pamet, ali ne obavezuje se vremenski.
– Knjiga „Ja, moj otac” ima dosta toga autobiografskog, ali i fikcije. Značajna mi je zbog mog života. Moj lik u knjizi je predstavljen kao Dragoslav Manojlović. Nisam pisao da bih postao pisac, već da skinem neki teret sa sebe. Uvek kad imam slobodnog vremena, ja napišem nešto, zapišem neku filozofsku misao, nešto čega se setim,… Sve to skupljam i sortiram, pa posle gledam šta sam pisao. Možda bude nečega u budućnosti, ali nisam vremenski ograničen po tom pitanju. Ipak je moj posao gluma.

Njegov spektar interesovanja je i te kako velik: pored glume, on svira i gitaru, ali se bavi i fizičkim aktivnostima, što je za ovaj posao bitno:
– Volim da sviram gitaru. Mogao bih da se pozabavim njom, dugo je nisam uzeo u ruke. A kad mi dođe, volim i da zapevam. Jako volim sport. Igram košarku, a trenirao sam i vaterpolo. Bitno je za glumca da se bavi sportom, da bude u dobroj fizičkoj kondiciji. Tada nekako postaje kompletan, rekao nam je Dragiša na kraju našeg razgovora.

„DANI KOMEDIJE” – BREND JAGODINE!
– Festival je tradicija kod nas. Uvek je lepo organizovan i nekako se uvek namesti da budem u Jagodini za vreme festivala. Sama ta tradicija i dugovečnost dosta govori o značajnosti festivala, koji je postao brend Jagodine. Imao sam prilike da budem i na sceni „Dana komedije” i da budem u žiriju. Učešćem na tom festivalu su svi pobednici na neki način, jer se tamo igraju najbolje predstave. Žiri pohvali sve, ali odabere one koji su se malo više istakli. Voleo bih da opet budem na sceni „Dana komedije”, to mi više leži od članstva u žiriju.

VIŠE PUTA NAGRAĐIVAN
Kroz karijeru se naređao veliki broj nagrada. Kaže da je to lepo, ali da se to stiče vrednim radom: -Dobio sam „Zlatnog ćurana” 1996. godine za najbolji glumački par, zatim nagradu publike na Nušićevim danima u Smederevu. Dobio sam i nagradu „Milivoje Živanović” u Požarevcu, Povelju u Zemunu za monodramu „Pijanista”, nagradu za najboljeg debitanta na filmskim susretima u Nišu, za ulogu u TV filmu „Pokondirena tikva”,… Sećam se da mi je prvak Srpskog narodnog pozorišta Stefan [alajić rekao da je bitno da čovek radi, a da će nagrade i pohvale doći. Prija mi kad ih vidim na polici, lepo je podsetiti se na taj period, ali radićemo, kotile se – sa smehom kaže Dragiša.

Dušan Miletić

Prijatelji sajta

  • 1
  • 2
  • 4
Copyright © 2012-2013 Novi Put. .