Piše: Dušan Ilić, psiholog

Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo je suština onoga što nazivamo sujetom. Drugim rečima, to je potreba za dokazivanjem sopstvene vrednosti, za isticanjem sopstvene ličnosti, želja za slavom. Psiholozi tvrde da smo svi mi manje – više sujetni. Oni koji uspevaju da svoju sujetu obuzdaju karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da drže pod kontrolom sujetu najčešće su egocentrični, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vrednosti. Sujeta se ispoljava na mnogo načina koji su često društveno prihvatljivi, čak i poželjni! Tako, ambiciozni, vredni ljudi predani svom poslu mogu biti dosta sujetniji od tolerantne količine sujete…

Sujetne ljude najlakše ćete prepoznati po tome što su isključivi, insistiraju da su uvek u pravu i ne prihvataju drugačije mišljenje. Iza prevelike sujete, obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti. Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro. Nasuprot tome, sujetni ljudi očajnički žele ljubav, pažnju i divljenje drugih. Oni su, u suštini, veoma nezreli, emocionalno nestabilni jer nisu dobili dovoljno ljubavi u nekom periodu svog razvoja. Osoba opterećena sujetom često se ljuti, ne podnosi odbacivanje i kritiku, ali ona je i perfekcionista, preterano ležerna, ponekad servilna i dekoncentrisana, emocionalno prazna…

Sujetna osoba veoma je osetljiva i reaguje mržnjom ili agresijom kada su njene vrednosti dovedene u pitanje. Ukoliko takvoj osobi pokušate da skrenete pažnju na ponašanje, čak i dobronamernom kritikom, oni će vas proglasiti neprijateljem. Sujetne osobe su sklone da same sebe lažu, ubeđene su da poseduju izuzetne kvalitete, žive ograničen život u svom krugu ljudi koji ih poštuju. Sujetne osobe žele da dominiraju u društvu, nemaju dobre međuljudske odnose, konfliktne su, žele da vladaju drugima…

Sujetni ljudi imaju potrebu da se dokazuju, između ostalog, i dobrim imovinskim stanjem, velikom kućom, skupocenim automobilom, nakitom, pa na prvi pogled deluju kao hedonisti. Najčešće su veliki hvalisavci i uglavnom govore o sebi i svojim dostignućima, retko se interesujući za ono što se događa ljudima oko njih.

Da li je sujeta svojstvena svima, da li se sa njom rađamo i možemo li je kontrolisati? Zbog čega nam je toliko značajno da nas drugi uvažavaju, vole i dive nam se?

Psihologija do danas nije dala definitivne i pouzdane odgovore na ova pitanja. Ono što se može, sa aspekta ove nauke, tvrditi je da stepen sujete zavisi od toga kako se naša ličnost formirala u ranom detinjstvu. Deci koja su dobijala dovoljno ljubavi i pažnje nemaju potrebu da to kasnje traže od svih ostalih. Dakle, volite, ljubite, grlite, podstičite svoju decu, jer ljudi nisu strogo određeni da budu sujetni.

Hoće li nas zvati sujetnim, ili ne, zavisi isključivo od toga koliko smo sposobni sebi da priznamo da smo sujetni. Oni koji to znaju „najzdravije” su ličnosti, jer znaju šta je granica, umeju da se kontrolišu i ne zovu sujetu drugim imenom. Ona je filter kojim se oslobađamo napetosti, sposobnosti da ponekad „izvrnemo” stvarnost i na trenutak uživamo u iluzijama.