Piše: Dušan Ilić, psiholog
Prošlo je tačno četiri decenije od kada je Martin Kuper, inženjer „Motorole”, ostvario prvi razgovor mobilnim telefonom. Njegov „mobilni”, Duna – TAC, težio je više od jednog kilograma i imao oblik velike bele cigle. Uz njega se moglo razgovarati dvadesetak minuta, a baterije su se punile deset sati. Bilo je potrebno sačekati desetak godina da bi se prvi modeli tog telefona pojavili na tržištu, po ceni od 3.500 dolara. A danas? Danas su mobilni telefoni dostigli savršenstvo do fantastike. Njihova brojka u svetu, u ovom trenutku, po nekim procenama, je nekoliko desetina milijardi. Samo u Srbiji, prema najnovijoj statistici, ima ih više nego što je broj njenog ukupnog stanovništva.
Već znate, mobilni su svuda oko nas, zvone, zvekeću, zapevaju i gde treba i gde nije prikladno za tako nešto, a mi pričamo li pričamo. Samo, da znate, eminentna naučna istraživanja su utvrdila, prvo da to smeta, a drugo da razdražuje i nervira. Dokaznao je naime da nas dok radimo, manje ometa razgovor uživo dve osobe od nasilnog slušanja jedne koja telefonira. Dokazano je takođe da nepoznata osoba koja razgovara mobilnim, sve odreda oko sebe iritira do granice agresije. I bolje da ne zna šta joj misle prolaznici na ulici, saputnici u putničkom vozilu, ili neko za susednim stolom. Naravno, poželjno je da svoj telefon koriste u prigodnim prilikama, a pozive kad im vreme nije odbijate.
Što ljudi da vas mrze i da vas nazivaju svakakvim imenima.
Navešću vam još jedan razlog da svoj mobilni ne koristite, ne vadite iz dzepa ili tašne kad vam zazvoni ili zavibrira. Ako vam je stalo do ugleda, a telefon vam je zastarelog modela i neugledan, bolje vam je da se pravite kao da ništa niste čuli. Zašto? Mobilni su danas prvorazredni statusni simbol. Kao dokaz navešću vam rezultate ankete jednog našeg globalnog operatera. Anketom je ustavnoljeno da nas po tim napravama procenjuje devet od deset osoba mlađih od 25 godina, a među starijim osobama, šest od deset muškaraca i četiri od deset žena. Modno odelo, tašne, cipele više nisu sredstva prestiža i nadmenosti.
U nekim kulturnim i razvijenim zemljama za one koji putuju, uvedeni su tihi, bešumni vagoni i kupei. Kad uđe, putnik isključi mobilni, pa, dok se vozi, niti zove niti prima pozive. Mi vozove nemamo, ostali su samo krševi sa grafitima na njima najvulgarnijeg sadržaja.
U pozorištu, bioskopu i sličnim mestima se podrazumeva da je upotreba mobilnog telefona nepristojna, a u kolima javnog i privatnog saobraćaja i zabranjena. To je regulisano zakonom o saobraćaju. Ali, propisi su ovde ostali samo mrtvo slovo na papiru, kao i toliki drugi pametni zakoni. Njihovo sprovođenje ova naša država u stvarnom nastojanju ne može ili ne želi da sprovodi. Eklatantan primer za to je da saobraćajna policija više i ne kažnjava nesavesne vozače koji istovremeno upravljaju motornim vozilom i razgovaraju mobilnim.
Ono što mi najviše smeta i pogađa je činjenica, zašto mi, kao građani, ne možemo to da iskontrolišemo i prihvatimo kao jedan civilizovani manir. Zašto bi država, uostalom, morala da nas uči pristojnosti i podstiče na to. Možemo, valjda, i sami sebe da disciplinujemo i da podsetimo da smo pre svega društvena bića. Mobilni telefon mi je poslužio samo kao povod za ovakvo jedno razmišljanje i opomenu svima nama.
