Piše: Petra Milosavljević, psiholog
Sada, kada smo dobro zagazili u 21. vek, kada sve države aktivno rade na promociji i poštovanju ljudskih prava, na rodnoj ravnopravnosti, kada u skoro svakom „ženskom“, a sve češće i u „muškom“ časopisu možemo pročitati da je međusobno poštovanje i prihvatanje ključ uspešne romantične veze, u našoj zemlji je svaka treća žena žrtva fizičkog nasilja, a svaka četvrta doživljava pretnje nasiljem od svog partnera.
Nasilje u porodici se u okviru člana 197 Porodičnog zakona definiše kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Najčešća žrtva u porodici jeste žena.
Pod nasiljem se ne podrazumeva samo nanošenje telesne povrede ili prisila na seksualni odnos, kako se najčešće misli, već i pretnja, ograničavanje slobode, vređanje, ekonomsko zlostavljanje (zabrana ili ograničavanje pristupa novcu).
Ovako opisano ponašanje osoba verovatno nikada ne bi trpela od strane drugih, pa zašto je onda u stanju da godinama živi sa tim u svojoj porodici? Zašto žrtva, nekome ko joj je „niko“ ne toleriše uvrede i nanošenje bola, a nekome ko joj je bračni drug toleriše?
Postoji specijalna „formula“ ponašanja u takvoj porodici koja vodi produžavanju njene disfunkcionalnosti do decenija trajanja. Prvi sastojak je izolacija osobe od ostalih ljudi (prijatelja, rodjaka..), zatim izlivi nežnosti koji pružaju nadu da će biti bolje, a onda dolaze na red i zastrašivanje i potpuna kontrola. Na ovaj način se javlja takozvani Stokholmski sindrom, psihološki mehanizam odbrane. Žrtva kreira različita opravdanja za nasilničko ponašanje partnera kako bi sama sebi objasnila zašto se nalazi toj situaciji.
Jedan od takođe čestih razloga održavanja takve zajednice jesu deca. Zabluda je da je deci bolje u takvoj nego ni u kakvoj porodici, osim toga deca uče kako se treba ponašati u vezi ili porodici po modelu, na osnovu ponašanja svojih roditelja. Statistički podaci govore da dve trećine dačaka iz porodica u kojoj je otac nasilnik, odrasta u nasilnike, dok svaka druga devojčica biva žrtva u svojoj sekundarnoj porodici.
Porodično nasilje je krivično delo. Slučajevi porodičnog nasilja se, kada dođu do nadležnih organa, vode po hitnom postupku, a dobija se kazna do 12 godina zatvora. Na nama, građanima, je samo da nasilje učinimo „vidljivim“. Praktikovanjem poznate nam „Nije moja stvar“,
ili one „Njegova žena, njegova briga“, odnosno ignorisanjem problema, dovodimo do opstajanja začaranog kruga nasilja u porodici. Šta čekamo? Da problem postane stvarno naš, da žrtva bude naša prijateljica, sestra ili ćerka? Ovo je NAŠE društvo.
Nasilje u porodici se može prijaviti policiji, Centru za socijalni rad ili organizacijama koje su specijalizovane za rad sa žrtvama porodičnog nasilja. Telefon za intervencije policije je 0800 100 600, a SOS telefon Autonomnog ženskog centra za pomoć žrtvama je 011 266 2222.
