Piše: Ljubiša Bata Vujić

I poče još jedna presudna, sudbonosna, nepredvidivo teška i neizbežna godina, kao i većina prethodnih u poslednjih par decenija. Pored toga što nas je zima bar do sada poštedela, sve su prilike da nas više ništa neće poštedeti, ali neka, navikli smo.

Predlozi Zakona o privatizaciji i Zakona o radu, na koje je Vlada ove naše Srbije dala saglasnost, i koji čekaju na izglasavanje u Narodnoj skupštini, pored toga što krešu sve uzduž i popreko, bar u svom teorijskom delu, počeli su već da se primenjuju i ako još nisu izglasani većinom glasova poslanika. I stvarno ne zna čovek šta da pomisli, ako u ovoj zemlji uopšte ima vajde od razmišljanja. Elem, Agencija za privatizaciju je u dane novogodišnjih praznika, pozivajući se na još neusvojen zakon, uputila nalog direktorima da pošalju dokumentaciju potrebnu za njihovo preimenovanje u vršioce dužnosti privatizacionih upravnika. Pravi način da se poželi Srećna Nova 2014. godina, da se dodatno zaplaši ovaj već sluđen i prepadnut narod, svestan da mu se jezivo smeši gubitak posla i ulica.

Valjda je u ovoj zemlji svima jasno da od tih privatizacija neće biti ništa, pa ko se na privatizuje do 31.12.2014. godine automatski se pokreće likvidacioni postupak i stečaj. Nešto kao savremena inkvizicija, ali sve je to zalog za budućnost Srbije, koja iz dana u dan nestaje, samo što oni koji to treba da vide, niti vide, niti imaju rešenje da to zaustave.

Da budem iskren, očekivao sam od Štros-kana, Guzenbauera, Fratinija i ostale ekipe mnogo originalnija rešenja, ali su rešenja verovatno u skladu sa njihovim angažmanom, jer podsetimo, pomenuta gospoda rade besplatno za Srbiju, što u ovim vremenima tako nadahnjujuće zvuči.

Ministar privrede Radulović zatrpao je srpsku privredu i ostale pravne subjekte izradom ličnih karata preduzeća, da se tobož utvrdi tačan broj zaposlenih u javnom sektoru, jer je to omča oko vrata Srbije, a ne pljačkaške privatizacije putem kojih je od 2000. godine do danas, na ovaj ili onaj način, bespovratno izneto iz Srbije preko šezdeset milijardi dolara.

U medijskoj sferi ludnica, silovanje privatizacije lokalnih medija čiji su osnivači lokalne zajednice, a sve pod plaštom sprečavanja mešanja politike u iuzveštavanje. Tako ćemo dobiti rezultat gori od onog iz 2007. godine, kada je od 56 privatizovanih medija, opstao samo jedan, i to famozni Radio Srbobran sa dvoje zaposlenih, u koga se ministar Tasovac kune kao u nešto najsvetije, jer je to primer da se ipak može.

Možda bi i Beogradsku filharmoniju trebalo svesti na jednu tamburu i doboš, sasvim je sigurno da bi se dobio određen kvalitet, a i ušteda bi bila značajna. Pored toga ministar kulture je set neusvojenih medijskih zakona, koji ne donose ništa dobro medijima u Srbiji poslao na monitoring u Brisel, za svaki slučaj.

I u pravoj nadolazećoj poplavi nevolja za one koji rade i koji godinama jedva sastavljaju kraj s krajem, stalno suočeni sa s mogućnošću da ostanu bez posla, imamo i izuzetan svetao primer, naime poznati arapski biznismen je došao rešen da investira tri milijarde dolara u projekat „Beograd na vodi”, a Srbija će za sada još uvek ostati u blatu …