Naslovna // Nedeljnik // Meštanin Starog sela ima najskuplju kopačicu na svetu

Meštanin Starog sela ima najskuplju kopačicu na svetu

Nedeljko Todorović iz Starog sela kopačicu je napravio od rakete „tomahavk” koja košta oko 830.000 dolara, odnosno 500.000 evra

Nedeljko Neđa Todorović iz Starog Sela kod Jagodine napravio je originalnu kopačicu za špartanje kukuruza. Motičice su od rakete „tomahavk”, koja je prilikom NATO bombardovanja pala pored njegove kuće. S obzirom na to da je, prema podacima Vikipedije, tokom bombardovanja na Srbiju bačeno preko 1.000 primeraka, i da je procenjeno da jedna krstareća raketa „tomahavk” košta oko 830.000 dolara, ili 500.000 evra, Nedeljko može da se pohvali da ima najskuplju kopačicu na svetu. Njena vrednost je pola miliona evra!

– Dve rakete su pale na manje od kilometra od naše kuće. Kuća nam je pukla na nekoliko delova, a pločice u kupatilu su se sručile od siline udara. Pošto se to dogodilo noću, nisam odmah išao da vidim. Ujutru sam otišao i video ogroman krater. U njemu su bile dve rakete. Uzeo sam ih i doneo kući. Komšije su mi rekle da ih bacim, jer su zatrovane. Nisam ih poslušao, već sam skinuo krilca sa jedne, dok druga nije mogla da se iskoristi. Stavio sam u vatru i dobro ih iskalio. Onda sam napravio motičice – kaže Nedeljko.

On dodaje da su krilca bila laka za rad i da je materijal odličan, pa su motičice, praktično, neuništive. Iako kopačica stoji napolju, pa je izložena raznim vremenskim neprilikama, motočice nisu oksidirale, niti su se istupile. Još uvek su oštre kao žilet.

Naš sagovornik u svom dvorištu ima još nekoliko zanimljivih poljoprivrednih mašina, koje, doduše, nisu u funkciji, ali bi lako mogle da se doteraju i da opet rade. Naime, Nedeljko ima dreš iz 1936. godine. Kupio ga je 1970. godine od nekog mlinara iz Mijatovca kod Jagodine, koji ga je dobio od Nemaca za ratnu odštetu.

– Naša porodica je kao ratnu oštetu dobila trior za klasiranje pšenice i plug skakavac, koji su vukli konji. Takav plug nije imao niko u Srbiji. I dreš sam kupio jer ga niko u okolini nije imao. Radio sam uslužno. Za ujam. Nisam ga gasio od juna do snegova sedam i po godina. On je ovrhao vagone i vagone pšenice. Posle smo kupili kombajn. Mislim da bi dreš opet mogao da radi, ali to ne bi bilo isplativo. Možda ga uredim da služi kao muzejski primerak – dodaje Nedeljko.

Ovaj šezdesetsedmogodišnji deka, koji je i danas veoma aktivan, po zanimanju je kovač. Za taj zanat se opredelio jer se njime bavio i njegov pokojni otac Živojin. Završio ga je 1966. godine. A Nedeljko je tajnama ovog zanata, koji je gotovo izumro u Pomoravlju, naučio svog sina Momčila, koji radi kao vozač u kragujevačkom Vodovodu. Ali, kad god zatreba, Momčilo pali kovačku vatru.

– Ni u moje vreme nije bilo puno kovača. Ja sam opsluživao i susedna sela Slatinu, Vrbu, Cikot, Ratković i druga mesta. Dnevno sam radio po deset pari raonika. Za svaki od njih trebalo mi je najmanje pola sata. Klepao sam ih čekićem od pet kilograma. Jeste da se u kovačkom zanatu ne koristi snaga, već tehnika, ali trebalo je izdržati da udarate čitav dan tako teškim čekićem – ocenjuje Nedeljko.

Prema njegovim rečima, najteže je bilo dobro okaliti materijal. U slučaju da se on prekali, raonik bi mogao da se izlomi čim zaore zemlju. Trebalo je i puno umeća, jer se sve ručno bušilo, varilo i seklo. Najpre bi se zagrejalo u vatri, a onda oblikovalo. Sada postoje burgije, brusilice koje mogu da iseku svaki materijal i mnogo je lakše.

Kovački zanat nije jedini kojim se Nedeljko bavio. Radio je stolariju i mehaniku. Bio je samouk. On je sam ozidao svoju kuću i uradio sve elektro i vodovodne instalacije.
– Mehanika me je oduvek interesovala. Ali, morao sam da kradem zanat, jer niko nije hteo da mi pokaže. Gledao sam kako majstori popravljaju traktor dok je bio pod garancijom. Oni bi me uvek pitali šta piljim. Mislim da je ljudski da ti neko pokaže ono što te interesuje. A ja sam sve dečake u selu koji su se zanimali obučio da rade generalke na traktorima – kaže Nedeljko.

Nedeljko rasljama trazi vodu

Nedeljko rasljama trazi vodu

Naš sagovornik je nadaleko čuven po još jednom umeću. Naime, on otkriva vodu rašljama preko tri decenije. Zovu ga iz despotovače opštine, Topole, Levča, Batočine, pa čak i iz Kraljeva.
– Kada čoveka nešto zaniteresuje, sve može. Radu sa rašljama naučio me je jedan čiča iz Dulena, koji je to naučio u zarobljeništvu u Nemačkoj. U stvari, to nije nikakav zanat. Rekao mi je da probam da vidim da li imam osećaj ili ne. Da ga nisam imao, niko ne bi mogao da mi otkrije ovu tajnu. Čovek mora da ima energiju i da oseti gde je voda. Za razliku od drugih rašljara, ja mogu da pratim „žice“, znam gde se račvaju, odakle dolaze i koja može da da najviše vode. Mogu da procenim i na kojoj je dubini voda – dodaje naš sagovornik.

On još kaže da su rašlje najjednostavnija sprava, koja može da se napravi od bilo kog drveta. Ali, najbolje su od duta ili bresta, jer od drugog drveta hoće da se izlome.

Ni tu nije kraj Nedeljkovim umećima. On se bavio i potkivačkim zanatom, pravio je burad, pekao kreč. Danas se, uglavnom, bavi poljoprivredom. Obrađuje 36 hektara i sa 10 goveda je najbogatiji u selu. Ima i ovce i jagnjad, jer kaže da se nikada ne zna šta će da donese dobit, a šta da podbaci zbog loše cene.

Tekst i foto Z. Gligorijević

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .