Zbog velike zainteresovanosti naših čitalaca za skorašnju vest oko rezultata na Mensinim testovima inteligencije i činjenice da će osam ili devet Jagodinaca ove godine postati član ovog prestižnog društva, rešili smo da objavimo i tekst o Mensinom evropskom godišnjem okupljanju. Leta 2012. ovaj skup je organizovan u Stokholmu, a njemu je, izmedju ostalih, prisustvovao i Petar Cvetković, član Mense koji je kod nas zajedno sa Slavišom Rmandićem sprovodio testiranja. Cvetković je Jagodinac i ujedno autor putopisa koji objavljujemo.

Dajte nam gumene bombone, “toblerone” i “volvo” kamione

Peto Mensino evropsko godišnje okupljanje (MEGO) održano je od osmog do dvanaestog avgusta na najrazličitijim stokholmskim lokacijama — da za početak pomenem samo jednu: Tivoli, zabavni park, kom ću kasnije da se vratim.

Prvog juna počeli su prekogranični, SHS-pregovori, jer niko odavde nije hteo da ide. U stvari, ispostaviće se da je bilo drugačije, ali taj jedan sugrađanin mi se kasno javio, kad se već odustalo od iznajmljivanja kombija i kad je eksju knjiga spala na četiri slova — dva hrvatska, jedno slovenačko i jedno „srbugarsko”. A kada kažem slovenačko, mislim na Mateja, predsednika Mense Slovenije, u ulozi glavnog vozača, a tu je bilo i dvoje hrvatskih članova, Sanja i Damir, u ulogama zamenika vozača, te na kraju i ja, suvozač koji poseduje vozačku dozvolu nepune tri godine, ali ju je odonda samo jednom upotrebio, i to baš kad je nije poneo.

Pa, mada sam sada poneo dozvolu, nije bio red da vežbam vožnju na brzim nemačkim i ostalim, tek nešto sporijim putevima.
Nekima je potreba za dodatnim ubrzanjem ili makar ushićenjem ipak bila malo veća. Tako dopisujemo nova slova u onu četvoroslovnu knjigu, i to cela tri: IHC. Iskusniji među nama znaju da se radi o novom predsedniku hrvatske Mense, koji je na dalek put krenuo ni više ni manje nego motorom, dvotočkašem koji sustižemo u jednoj od baltičkih zemalja. Varšavu sam, znači, ʼladno preskočio, iako je on noćio tamo pre nas (jer je ranije i krenuo, a kasnije se vratio s najsevernije evropske kote!), a to nikako nisam smeo.

Damirov nećak nam beše dobar domaćin („Guglov” uposlenik, šta reći, iako i dalje na studijama, a i u Mensi), nije da se i inače nismo osećali iznimno odomaćeno samom intruzijom u istočni blok (Kalinjingrad je bio rani istočni plan, ali falio nam je četrnaesti dan za isto toliko zemalja, a bogami i bratskoruska viza, da).
Visla nam je pružila osećaj dunavskog keja s kopernikanskim obrtom (Nikolin spomenik nam je poslužio kao scenografija za fotosesiju, a ni „šopenska” mermerna klupa nije odmogla) u vidu narandžasto-belog balona lansiranog specijalno u našu čast. U redu, ne baš u našu čast.

Usledila je popodnevna dremka na travi u parku s fontanama dok je neudremano oko ovog jagodinskog paparaca uredno beležilo kerovođe i dr. Poljake. „Nevaljala veverica” (u Rigi), proglašena jednim od najboljih hostela u svetu, rezervisana nam je bila u glavnom letonskom gradu, gde je trebalo da stignemo do naslovnih gumenih bombona, zbog kojih smo je i izabrali. Bombonice smo dobili u vidu ambijentalnih hoste(l)sa, i izlet na najvišu zgradu mogao je da počne. Skoro.

Obedovali smo prvo neka lokalna jela, što smo se i inače trudili da praktikujemo. Naime, kad god smo našli dobar parking, jeli smo isključivo u lokalnom „Mekdonaldsu” ili „Burger kingu”. Utom, eto nas na poslednjem spratu spomenute zgrade, koji kao da je od stakla, kakav pogled daje. U rano pre podne smo bili na putu u Talin, gde nas čeka trajekt da nam odbaci auto u helsinšku luku. Estonska kuhinja se podrazumeva, ipak treba indukovati morsku bolest. Helsinki nas sačekuje kasnim popodnevom, a mene posebno očekuje gradski autobus, koji mi je finski domaćin i imenjak poslao na dok. Peter je bio kod mene nedelju dana maja 2006, neposredno pre mog učlanjenja u udruženje čiji bilten čitate, i to kao kolega u studijskoj poseti.

Iako smo obojica već diplomirali, odlučili smo da mu uzvratim sedminu gostovanja i saznam da je on sada pred završetkom doktorskih studija biologije (možda već i jeste doktorirao, moram da proverim) i da je nedavno bio na najdužem koncertu Brusa Springstina – sutradan i odlazimo biciklima do arene u kojoj je održan. Tome prethodi organska večera i isti takav doručak – Peter meso jede samo kod roditelja, mada mu je majka nabrala i bobice za poridž, koji smo doručkovali. Kroz šumu punu nejestivih bobica i eventualnih losova pedaliramo u centar, usputno fotografisanje se podrazumeva. Helsinška zgrada pandan onoj riškoj bila je zatvorena, ili makar njen vidikovac, kad smo nehajno ostavili bicikle ispred jer, naravno, neće niko da ih ukrade – ima prosaca, ali maltene ne i lopova. Ima muzeja savremene umetnosti i statua minimalizma, ali ne i bicikliste koji bi pred njima pozirao – zapravo, takav se našao na jednom drugom, dalekom poluostrvu. Ima za tu svrhu i stanica kopneno-morskog saobraćaja i pločnika prema određenoj formuli popločanog, ali ne i „mensijanera” koji bi prokljuvio prema kojoj.

Jagodinac mora da žuri da mu ne pobegne feri i prerano odlazi, a svaki odlazak odande je preran, na 17-časovnu plovidbu. Pre toga je pomena vredan i besprekorno tačan i čist gradski prevoz, koji uspeva da takav bude i ostane i bez „buspluseva”, a podrazumevana papirna karta važi za sve njegove vidove, sat do sat i po od kupovine.

„Toblerone”. Ne znam više jesam li ih kupio na trajektu kojim smo doplovili ili kojim otplovljavamo, ali pošto su mi trebale za naslovnu rimu, poklon i slađenje, red je da se nađu u tekstu. Uostalom, one, tako podložne dekonstrukciji, najmaterijalnije su što sam na ovom prekrasnom, prekratkom putu (po)kupio. A nije da se nije imalo šta kupiti u tim tržnim centrima na talasima. U potpalublju smeštena balkanska četvorka, a posebno njena srpska četvrtina, naime, nije stigla mnogo dalje od kafe uz keltis, koji prvi put igra a na kraju je i pobedila, i, ovoga puta i doslovno, švedskog stola za doručak. Čak, to bi moglo da se smatra i luksuzom, mada jeftinijim od očekivanog, te su pak radili zagrebačko-talinski diskonti jer je tek trećina putovanja. Fincima je jeftinije da preplove i snabdeju se, a kako je tek nama koji smo već tamo i idemo na sve skuplja mesta, srpskim standardom na švedski – istina, bilo je nekih, hm, mal-ideja da se poistovete.

Stokholm milo ogreva jutarnjih suncem dok vozimo put soba u užecentralnom a jeftinom i skroz automatizovanom hotelu nedaleko od hotela u kom se uglavnom dešava okupljanje zbog kog smo tamo. Preferiramo park pored hotela, ipak neko treba i pikavce da baci van kante, kad već nećemo građani švedske i proklamovane skandinavske prestonice i ja, a i da zaradi južnoafrički azilant od naših limenki popijenog piva, takoreći bezalkoholnog kad se potroše dovezene zalihe i ne naprave nove pre 22 h, kad smanjuju procenat alkohola u piću koje vole moji saputnici i još trojica-četvorica doletelih Hrvata, Francuskinja, Norvežanin, Holanđanka, koja deli svoje pivo sa mnom dok igramo uz metal(IQ) u bezdimom pabu „Anchor”.

Veče pre ovoga, a ono je bilo treće, samostalno sam odmotao bicikl, koji smo dan ranije iznajmili na tri dana, u pomenuti zabavni park, na koncert Igija Popa, jeftiniji nego ovde, kod boljestojećih. Htedoh ja i na geteburški sneni festival, lagano prođoh i pored katovičkog, ali izostala je podrška para iz kraja…..

Igru smo zvanu EMAG, neregistrovani, sem hrvatskog predsednika, mahom municiozno propustili, izuzev odlaska pre početka i susretanja jedne Slovenkinje i svraćanja pred kraj i susretanja smešnih plesač(ic)a.
Zbog tog tako severnog položaja zemlje za zaljubljivanje, vreme brže prolazi i odlazimo sa skupog, a svaki je takav, parkinga u nedeljno jutro da što pre pređemo švedsko-danski most (Malme arena jedina je viđena od tog južnog grada u koji je trebalo da svratimo, ali bar ne moramo na Evroviziju da je vidimo!) na čijoj sredini ne zatičemo leš političarke kao u aktuelnoj seriji. Beringov moreuz premošćava se po uzoru na taj most. Kopenhagen nas spremno sačekuje da ručamo u luci, ispadne nam sladoled na pločnik ispred „Lego” prodavnice, prenoćimo u još jednom magičnom hostelu, u kom se gleda zatvaranje Olimpijade (dok u Kristijaniji, tom poluvekovnom skvotu/kvartu izuzetom iz EU, besplatno nastupa VETO, kopenhaški bend koji zapravo slušam, ali mi odlazimo tamo tek sutradan!), a ujutru obiđemo Andersena.

Hamburg nas služi večernjih pivom, Amsterdam doručkom, a večeramo i idućeg jutra i doručkujemo u Bakareku, dvorcu na Rajni. Izuzetno povoljno, kao i nemački autoban što je za vešte vozače van gužve.

Petar Cvetković
(objavljeno u biltenu Mense Srbije)